Pročitaj mi članakPo broju hramova podignutih Svetom Nikoli, značaj ovog svetitelja je na drugom mestu kod pravoslavnih Srba
Једна од највећих слава у години је управо дан величања свеца Николаја, а немогуће је да се не примети да велики број људи обележава овај дан као крсну славу.
Међутим, скоро се може назвати и феноменом да се ова слава проводи у рачуници ко ће вам све доћи, али и како испоштовати дуг списак људи које треба посетити, јер и они обележавају Никољдан 19. децембра. Због тога, питали смо етнолога Весну Марјановић да нам разјасни зашто толико људи прославља Светог Николу.
– Никола је рођен још у 4. веку као јединац у имућној породици. Након смрти оба родитеља, Никола је све богатство разделио сиромашнима. Име Свети Никола Мирликијски добио је уочи служења у месту Мири (Ликијској). Никада се није хвалио својим добрим делима и помагању онима којима је било најпотребније, већ је то чинио народ и по многим причама су настали обичаји који се поштују све до данас. Постоје разне познате и мање познате легенде, неке потичу од католика, неки од православаца, али у оба случаја наглашавају се дела овог доброчинитеља – започела је Весна наш разговор.
Приче о добрим делима овог свеца су прелазиле с колена на колено, записивале се са свих страна, а данас постоје и оне најпознатије, које су га учиниле претечом и добро познатог Деда Мраза.
О историји и значају славе
Празник посвећен Светом Николају као породична слава слави се највероватније од најранијих дана примања хришћанства, али евидентно је да се прославља код Срба од 13. века у реформи које је у српском православљу начинио Свети Сава.
– У Србији је посвећено око 1120 цркава, и са црквама посвећеним Летњем Светом Николи (Пренос моштију Св. Оца Николаја, 9/22. мај) има око 1311 цркава. По броју храмова подигнутих Св. Николи, значај овог светитеља је на другом месту код православних Срба – истиче етнолог.
– Иначе је празник посвећен Светом Николи код породица у Србији које славе крсну/породичну славу на првом месту. Моја хипотеза о бројности свечара на дан Светог Николе заснована је заправо на томе да Свети Никола управо има корене у бројности храмова – цркава посвећених овом светитељу, те у том смислу је повезана са храмовним (црквеним) славама.
– Односно, породице су се у току миграционих струјања опредељивале да славе светитеља којем је био посвећен и храм у њиховом завичају као спомен на своју матицу. Стога су и славили празник који их је повезивао са матичним пределом из кога су потицали и са простора где су веровали да потичу. У матици (бившем завичају) храм је уједно био и друга кућа, а светац коме је храм посвећен, представљао је заштитника тих породица – објашњава Марјановић.
Она такође наглашава да смо ми подручје сталног кретања и пресељења становништва, на шта указују претходна и данашња антропогеографска проучавања становништва.
– Светог Николаја Чудотворца је народ још за живота прогласио светитељем. Био је изузетно истинољубив, велики борац за правду и милосрдан. Ко год му је затражио помоћ, он му је није ускратио. Спасавао је многе од болести и сигурне смрти, пружао је утеху и уточиште сиромашнима и немоћнима. Забележено је да му је лице увек изгледало као да из њега исијава нека нарочита светлост.
Осим што се празнује као највеће српско крсно име, Свети Николај Чудотворац такође је еснафска слава, односно заштитник заната лађара, сплавара, рибара и воденичара. Због тога се још назива водена слава.
– Такође се у народу сматра да је заштитник путника и сиротиње. Као своју славу прослављају га ротаријанци.
Црква прославља и пренос његових моштију из Мира, у Ликији, у италијански град Бари под називом Млади (или Летњи) Свети Николај Чудотворац Мирликијски. Стога они који славе Никољдан често (али не у свим срединама) преслављају Младог или Летњег Николаја.
– Дешава се, да уколико отац дели славу на синове, један од синова узме за крсну славу зимског Светог Никлаја а други Летњег, како би могли да се о слави узајамно посећују.
– У западној Србији прославља се и Никољско лице, недељу дана по Светом Николају, у исти дан, и тога дана домаћица уз свечани ручак износи на трпезу и половину славског колача сачуваног за тај дан. Овај дан се прославља у породичном кругу без гостију.
