Прочитај ми чланакНакон молебана у цркви Светог Николе, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије предводио је са свештенством крсни ход улицама Котора
– Ми смо ступили у једну борбу. Тек смо је започели. Ступили смо у борбу против неправде и против дискриминације. Наша власт је Цркву, свето и слатко православље и светосавље изложила неправди и дискриминацији кроз овај злогласни закон који се назива лицемерно закон о слободи вере. А заправо, то је закон против православља, јер нас власт кроз овај закон принуђава да избришемо своју историју, свој континуитет, правни субјективитет и да као беда дођемо на шалтер код државе да се пријавимо као новооснована религија, као секта – без корена, без историје.
Ово је у Котору у беседи у цркви Светог Николе у Старом граду казао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је предводио никада масовнију литију у Котору, упркос киши која је засипала древни град.
– То се наравно, неће догодити. Не смемо дозволити то понижење, поручио је владика Јоаникије ! Властодршци су ударом на Цркву ударили на два основна стуба на којима почива савремени свет – на слободу вере и на право својине. А цркве и манастири не представљају обично право својине. То су светиње за које су наши преци, родитељи и прародитељи живели, гинули и главе своје полагали. Од памтивека су светиње Божје и завештања оно што је свето и у то се не дира. Откуд то безумље да се удари на светиње и као Цркви православној, српској не припадају те светиње. То је страшна оптужба, то значи да смо ми нечије туђе узели. И ко нам то још говори? Говоре нам то они о којима се пише и у домаћој и у страној штампи да су се уписали у листе светских богаташа. На који начин? Не улазимо ми у то, али знамо с ким разговарамо. И знамо своја права, казао је епископ Јоаникије.
-Борићемо се за завештања, за светиње, за предање, за своје претке, за нас, за наше потомство, за будућност наше деце – да знају ко су, које им је наслеђе и шта и они требају да чувају и да бране. Научени смо да се боримо за нашу веру.Нарочито ви овде у Боки которској. Власти и државе су се мењале, али главно је било да се у веру не дира. Ови су дирнули у очни живац. Ниједна окупаторска власт, ни домаћа власт није досад одузимала светиње. Није их прекњижавала, није мењала њихов идентитет. Ова власт је покушала оно што несу ни млетачке, ни аустроугарске, ни турске ни комунистичке власти. Ови су отишли даље, беседио је епископ Јаоникије наглачавајући: Ми се не боримо огњем и мачем и мржњом. Боримо се истином и правдом. И молимо се, и за нас, и за наше пријатеље и непријатеље. И ево, ови велики догађаји – ово свет до сада није видео. У сред културне престонице Европе, када се људи боре за своја права, изађу на улицу и полупају све живо. Запале аута и оставе хаос иза себе. Нас оптужују за све и свашта, али оваквих културних протеста, овакве борбе за истину и за права нигде није било. Овако достојанствених, овако узвишених, овако мирних, овако свечаних… И овако ћемо да наставимо, ово је својствено нашој вери, казао је епископ Јоникије.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 8, 2020
– Божија правда је непобедива. Само овако наставимо и победићемо. И не само да ћемо победити, него, када се све ово заврши, биће достојно да Црква Божја установи нови празник. Као што је установила празник торжества православља, победе православља над иконоборством. И ми се сада боримо против савременог иконоборства. Јесте велико зло ово чему смо изложени. Власти су нас приковале на крст, али нама, који вјерујемо у Христа, крст и распеће је и слава и васкрсење. И нови живот. И тај нови живот ми већ живимо. И сваки учесник литија осећа да учествује у великој свечаности. Ове литије предводе свеци Божји – Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Никола. Сви су се они борили за праву и истинитуи вјру. Ми за њима ходимо. То је наш пут, то је Христов пут, нагласио је епископ Јоаникије, у беседи која ће се у чувеом граду још дуго препричавати.
ЕПИСКОП БЕСЕДИ, КАТОЛИЦИ ПЛАЧУ
Како су нам јавили репортери на молебану је присуствовало доста католика. Они су помно слушали беседу епископа Јоаникија у великој тишини. Примећено је да је жена у групи католика плакала.
