Прочитај ми чланакДругосрбијанци су заоставштина стамболићевске комунистичке гарнитуре, која је била комунистичка и антисрпска, за разлику од Милошевићеве екипе, која је била комунистичка и квазисрпска. Дакле, обе комунистичке и обе несрпске, обе до данас посвећене задатку да гуше српске националне интересе и урушавају српске институције.
Откривши запрепашћеној публици вековима чувану тајну да је Владалац био радикалски генсек, Славиша Лекић задаје тежак ударац Владаоцу, гурајући тако прст у око (нос му је, кажу, заузет) најдражем Латинкином чеду, Чедомиру Јовановићу, у тренутку док овај ризикује препланулост на лицу изазван целодневним излагањем телевизијским рефлекторима потврђујући тако медијске слободе, уједно величајући Владаоца са којим је ономад мењао политику за слободу. За то време, прво грађанско перо и глас разума (они безобразни рекли би глас из бачве), Светислав Басара, громогласно ћути о Владаоцу и напада неодговорну опозицију, све поцупкујући од задовољства због блискости са напудерисаним спин мајстором детињастог имена.
Све ово личило би на политичку гротеску кроз коју пролази тзв. грађанска елита последњих дана, да тројица поменутих – и Лекић и Јовановић и Басара – нису потписници срамног и антисрпског Апела 88, у коме за све проблеме на Балкану криве српски национализам и Српску Православну Цркву. Тај детаљ усложњава већ довољно сложену ситуацију и открива лошу глуму у још лошијој представи.
Два су разлога за појављивање Апела 88: да заустави јавну и масовну подршку православном свештенству и народу који у Црној Гори недељама протестује, с једне, и да заштити двојицу диктатора, два ока у глави – Ђукановића и Вучића – у њиховом чињењу, тј. нечињењу, с друге стране.
ДРУГОСРБИЈАНЦИ И ВЛАСТ
Колико год то изгледало перверзно и летимичним освртом у политички ретровизор немогуће, заштита Владаоца од стране другосрбијанаца није нешта што треба да нас изненади. Одавно је премудри Његош рекао: „Ко се топи хвата се за пјену!“
Наиме, управо се Владалац, у ауторском тексту који је средином септембра 2018. године објавио „Блиц“, позивао на Радомира Константиновића – главног идеолога другосрбијанства. У својој књизи „Филозофија паланке“, светом писму другосрбијанства, Константиновић, гле чуда, проналази и закључује исто што и потписници Апела 88: за све је крив српски национализам.
Пошто је књига нечитљива и ужасно досадна за „још једном“, потписници Апела су, насувши ново вино у мешине старе, успели да нас овом дозом свежег аутошовинизма до танчина подсете шта је оно њихов гуру имао да каже. Руку на срце, ту су у праву: српски национализам и СПЦ, хвала Богу, јесу највећа препрека у остваривању покварених амбиција и преузетих обавеза, односно разбијања српског народа и отимања Косова и Метохије. Сваком иоле пристојном и добронамерном човеку постало је јасно да се под шињелом демократије, толеранције и иних људских права скривају, заправо, гола голцата мржња, набрекла пакост и окоштали материјализам. Спочитавајући Србима политичку затуцаност, заслепљеност митовима и опчињеност вођама (у свакој реченици уместо
путаче обавезно уденути Путина!), те лучоноше слободне и савремене мисли стоје на бранику последње комунистичке диктатуре у Европи XXI века, са сетом говорећи о голооточким чуварима и Дану младости, када је цела држава стајала не у славу 1300 својих, већ у славу једног окупаторског аустроугарског каплара.
ДРУГОСРБИЈАНСКА ТАКТИКА
Елем, док позициони другосрбијанци Вучића подржавају (Чеда Јовановић, Ненад Чанак, Соња Лихт…), дотле га опозициони другосрбијанци притискају (Славиша Лекић, Весна Малишић, Соња Бисерко…). Симулирањем несагласја, методом „добар и лош полицајац“, окупљени око заједничког циља бацају мрежу (мада би зли језици радије препоручили бућкало). Ови први га подржавају и храбре јер верују да Он има снаге за крупне кораке, ови други га притискају и куде ишчекујући од њега већ предвидљиву реакцију у стилу „Ко нема да плати!? Дај пет карти!“. Ту се циљ њихове заједничке игре,
циљ свих другосрбијанаца: патолошка мржња према свему што је српско и жеља за што бржом предајом Косова и Метохије Шиптарима, укршта са јединим његовим циљем: још која година опстанка на власти (ако већ зарад опште слике неће моћи да влада доживотно).
Јасно је (чак и Вулину!) да не бране другосрбијанци Вучића зато што га цене, већ зато што мисле да „Вучић има историјску шансу да реши Косово“, читај: да изда Косово и Метохију и да га преда Шиптарима. С друге стране, зна и Вучић да није постао партнер зато што је леп. Напротив, потпуно је свестан с ким има посла и врло добро зна да би, одмах по обављању најпрљавијег посла у српској историји, био одбачен, како од оних споља којима дугује, тако и од ових унутра који га кураже. Зато их завлачи и купује време.
ДРУГОСРБИЈАНЦИ И ОПОЗИЦИЈА
С друге стране, у опозицији, прецизније у Шапцу, о општинском трошку, штампају се изабране књиге већ поменутог Радимира Константиновића, а заменик градоначелника Шапца, Душан Костадиновић, на отварању изложбе „Звонари слободе – Михаило Пупин и Владика Николај“, 2. новембра 2018. године, три пута демонстративно напушта салу када хор пева српске косовске песме. Сумњам да би фамозни шабачки напредњак Сандокан, ко год он био, напустио салу док се певају косовске песме. Управо је градоначелник Шапца Небојша Зеленовић, после посете америчког амбасадора који му је објаснио да Вучића не треба делегитимизовати, напрасно одлучио да изађе на локалне
изборе.
Такође, треба јасно рећи и то да су гласноговорници другосрбијанства у Савезу за Србију, који за себе тврди да је другачији и часнији, зауставили и забранили да се Савез изјасни и пружи јасну подршку Митрополији црногорско-приморској и осталим епархијама СПЦ у Црној Гори. Биће да је та тема сувише православна, традиционална и српска да би била људска и демократска. Покушаји појединаца да колегама у Савезу објасне да се ради о најзначајнијем питању српског народа данас – нису уродила плодом.
Џаба је глувом шапутати или ћоравом намигивати. Грађанисти унутар Савеза за Србију остали су неми на озакоњење крађе српских светиња у Црној Гори. На том примеру квазидемократска опозиција другосрбијанске идеологије показала је да су им блискији презир и нетрпељивост према православним Србима и СПЦ од заштите људских права, којих су им, јелте, свакодневно пуна уста.
Тим кратковидим људима, оивиченим материјалним и таблоидним, битнија је новогодишња расвета, труцкање тротинета или Весићев напад скрибоманије од отимања православних светиња и гушења верских права у европском Монтенегру.
У ствари, нису они баш толико глупи. Пре ће бити да су покварени, а при том и задужени. Они знају од кога примају новац и ко им је поделио задатке, ко су задати непријатељи против којих се треба борити. Следствено томе, не постоји довољно банална кругодвојкашка тема која није битнија од борбе Срба и СПЦ за основна људска права у мафијашко-картелском провизоријуму под патронатом ЕУ и NATO пакта.
Тужна је и поражавајућа чињеница да другосрбијанци ведре и облаче Србијом: они су на власти, али они су и у опозицији; они су и у једним и у другим медијима, они дефинишу слободу и људска права док кривично гоне Милоша Ковића и Владимира Димитријевића, они намећу право на различитост док стављају свог највећег интелектуалног противника, професора Мила Ломпара, на „црну листу“ РТС-а, са забраном да се појави или да му се спомене име; они саботирају рад националне издавачке
куће Catena mundi јер заступа „српско становиште“, они додељују књижевне награде својим другосрбијанским пуленима, они истовремено седе у министарствима и у организацији опозиционих протеста, они су свуда…
СВРХА ПОСТОЈАЊА ДРУГОСРБИЈАНАЦА
Ко су те особе и за чији интерес намећу шизофрени систем вредности истовремено „нападајући“ диктаторски режим Александра Вучића и бранећи диктаторски режим Мила Ђукановића, а заправо једино искрено нападајући Српску Православну Цркву и легитимне српске интересе? Само се особе метастазиралог безобразлука и нескривене мржње према свему што је српско могу истовремено бусати у демократске груди и без трунке блама подржавати диктатора који већ деценијама газдује назови државом, уз благослов демократске (сиц!) Европе. Самозаљубљени, површни и агресивни – другосрбијанци су данас најпогубнија појава у српском друштву.
Они су заоставштина стамболићевске комунистичке гарнитуре, која је била комунистичка и антисрпска, за разлику од Милошевићеве екипе, која је била комунистичка и квазисрпска. Дакле, обе комунистичке и обе несрпске, обе до данас посвећене задатку да гуше српске националне интересе и урушавају српске институције.
Данас више нема СФРЈ и комунистичке диктатуре (бар не званично), па би самим тим човек помислио да се изгубила сврха постојања другосрбијанаца. Међутим, они постоје и то једино зато што су од стране српских непријатеља плаћени да се и даље боре против српског народа, његових легитимних интереса на Балкану и његове Српске Православне Цркве.
Тако однарођени и саможиви, заробљени у свом материјалном свету цинизма, нису ни свесни колико су се заиграли и какву су учинили услугу српском народу. Загледани у бескрајну даљину врха свог носа и дубину свога џепа, заборавили су да је овај народ најбољи када му је најтеже, заборавили су да је тврд орах воћка чудновата.
Нису знали, али научиће да после таме долази свитање, а после смрти васкрсење. А тај васкрсли дух, који се са монашком смиреношћу Светог Василија и господским држањем краља Николе из дана у дан слива гудурама црногорским бранећи свој идентитет, тај пројављени дух великог српског и црногорског песника Његоша улива надуу неко боље време за наш народ.
Како данас васкрсава српска Црна Гора, васкрснуће сутра и Србија!
