др Мирослав Паровић: Вучић нас уводи у енергетско ропство, ево о чему се ради!

Мирослав Паровић

07:40 29.04.2024.

Свака нормална држава функционише базирана на владавини права и то корз инистутуције система. Нажалост, Србија већ одавно није нормална земља што се види по много чему, а поготово по одсуству владавине права и потпуној парализи институција. Примери су бројни, а ја ћу се ограничити на најаву о укидању мораторијума на нуклеарну енергију која подразумева и драстичну промену у стратегији развоја енергетског сектора Републике Србије, објашњава др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Наиме, још од почетка масовне електрификације концепт развоја електроенергетског система је било ослањање на домаће изворе енергије. Тако је у ондашњој Социјалистичкој Републици Србији нагласак био на изградњи хидроелектрана, а потом и термоелектрана на угаљ.

У том погледу су ствари доста добро функционисале, са можда мало пренеглашеним и агресивним приступом изградњи термоелектрана којима се покривала базна снага за добар део ондашње СФРЈ, а што је убрзано трошило српске резерве угља.

Међутим, чак и упркос реалној снази „угљарског лобија“ ондашња струка је успела да изгура да се изгради велика реверзибилна хидроелектрана код Бајине Баште која је у последњих неколико година показала свој пуни потенцијал и значај. Све у свему, у доба једнопартијског система струка је имала довољно слободе да готово без грешке развије српски електроенергетски систем који се показао као врло робустан и спосбан да издржи разне врсте врло интезивних удара.

Једине озбиљне стратешке грешке су се десиле у ондашњој АП Војводина у којој су политичари инситирали на томе да се направи некакав независни електроенергетски систем у оквиру којег су грађене три термоелектране и то у Новом Саду, Сремској Митровици и Зрењанину. Посебан промашај је била ова у Зрењанину која ево већ деценијама уназад стоји само као резерва у систему имајући у виду да је иницијално пројектована да ради на мазут. Додуше, чак је и то у некој мери било брањиво имајући у виду да у Војводини постоје одређене количине сирове нафте која се и дан данас експлоатише, тако да је и у том погледу праћена логика ослањања на домаће изворе енергије.

Зашто је важно ослањати се на домаће изворе енергије?! Превасходно јер је то начин да се обезбеди што већи ниво енергетске независности, а то даље подразумева и државну незавиност. Тренутно Србија спада у ред нето извозника електричне енергије и генерално наш електроенергетски систем значајно утиче на БДП. Овај сектор привреде је један од ретких производних који су нам преостали и сходно томе даје реалне приливе.

Примера ради, ископамо угаљ на нашим коповима и сагоримо га у нашим термоелектранама којима управљају и у доброј мери сервисирају наши стручњаци и коначно произведену електричну енергију продајемо на домаћем и на међународном тржишту. У читавом ланцу учествује више десетина хиљада реално запослених људи како у самој електропривреди тако и у низу пратећих малих и средњих предузећа.

Наравно, питање коришћења угља је проблематизовано из више разлога међу којима се највише потенцира то да је велики загађивач, међутим суштина је да су резерве у већини европских држава при крају, а горка истина коју многи избегавају да јавно кажу је та да ће чак и у „најзеленијим“ земљама овај енергент бити искоришћен до самог краја управо из разлога бенефита који се добија екплоатацијом домаћег енергента. Сходно томе ће и Србија имати могућност да потроши све расположиве резерве тако да нема разлога подизати панику да ће нам неко декретом наредити да затварамо руднике и термоелектране.

Оно што пак треба урадити је боље управљање преосталим капацитетима, а то би се најбоље постигло изградњом још једног великог блока снаге изнад 700МW и ефикасности преко 40 процената чиме би се за исту произведену електричну енергију трошило мање угља и сходно томе би и загађење било мање. Овај велики блок унутар ТЕНТ-а би могао да буде изграђен већ до 2030. године и потом да до 2060. буде у оптималној употреби након чега би прешао у стратешко резервно напајање и у тој улози би могао да се налази практично до краја овог века.

Такође, у читаву причу са нашим термоелектранама може се увести и жетвени остатак који би се у неком проценту мешао са угљем и на тај начин додатно утицао на смањење емисија штетних гасове. Имајући у виду да је то вид биомасе које имамо у значајним количинама то би значило да би се српски пољопривредници придодали у ланац оних који су укључени у рад електропривреде и који на тај начин остварују профит. Оба предложена пројекта обезбеђују производњу тзв. базне енергије и оба користе домаће енергенте као и домаће знање и искуство.

Овде би ставио посебан нагласак имајући у виду да се код нас знање и искуство готово уопште не разамтра када се анализира цена коштања неког пројкета. Наиме, имајући у виду да деценијама уназад имамо термоелектране у Србији постоје хиљаде стручњака, од мајстора занатлија па до светски признатих научника који када се све сабере на тржиту вреде стотине милиона евра јер толико кошта да се изгради база знања. Стотине малих и средњих предузећа ради у области термотехнике, а имамо чак и међународно признати научни часопис из те области у којем своје стручне радове објављују аутори из читавог света.

Ова база знања мора бити основ за даљи развој сектора производње електричне енергије и то треба да буде једна од детерминанти које усмеравају даљи ток. Практично, ово значи да у производни микс у транзицијком периоду треба увести термоелектране на земни гас. При томе треба направити комбинацију оних које ће радити константно на мрежи и оних које ће служити за покривање вршне снаге и балансирање токова снага. Стим да број ових других зависи од тога којом динамиком ћемо градити две велике реверзибилне хидроелектране, Бистрица и Ђердап 3, чије су карактеристике да могу да складиште електричну енергију пуњењем водених акомулација чиме се идеално допуњују са ветроелектранама и соларним електранама које су зависне од временских прилика и сходно томе нису стабилан и поуздан извор електричне енергије.

Када већ спомињем хидроелектране и у тој области имамо сада већ векобно искуство, тако да на карту потпуног искоришћења преосталих водних ресурса свакако треба играти подједнако као и на термоелектране. У прилог изградњи гасних електрана треба навести и чињеницу да је Србија већ инвестирала прако милијарду евра у изградњу дела магистралног гасовода који иде од Русије ка Централној Европи, као и за гасна складишта и унутрашње гасоводе.

Дакле, неки разуман ходограм у даљем развоју сектора производње електричне енергије би био следећи. Искоришћење свог преосталог угља кроз градњу још једне велике термоелектране, укључивање жетвеног остатка у постојеће термоелектране, изградња две велике реверзибилне хидроелектране и потпуно искоришћење горњрг и средњег тока Дрине, као и ток Лима и Ибра и коначно изградња неколико гасних електрана. Наравно, потребно је подстицати приватнике да улажу у изградњу соларних електрана и ветропаркова јер на тај начин добијамо поново домаће изворе енергије и децентрализацију система, а при томе ти приватници би део свог профита давали државној компанији која би им балансирала енергију и плаћали би мрежарине за пренос и дистрибуцију струје до крајњих корисника.

Овакав ходограм обезбеђује да се електрична енергија у највећој мери производи из домаћих извора уз потпуну употребу домаће базе знања и искуства. Што се тиче земног гаса, истина он би се увозио међутим имамуући у виду да имамо своје складиште цена би могла да се добија која је тржишно најприхватљивија чиме би се компензовао увоз корз профит који би се остваривао извозом електричне енергије.

Међутим, због уцењености и потребе да се додворава странцима издајом српскох интереса Вучић је кренуо у тотално разбијање разумног концепта даљег развоја енергетског сектора. Снажно лобирање да се граде нуклеарне електране су увод у енергетско ропство које је још један корак ка дефинитивном статусу колоније. Ако Вучић изгура задатак који је добио Србија би мрала да се задужи најмање десет милијарди евра да изгради нуклеарку. Пошто немамо никаква знања из те области читаву градњу, као и касније вођење и одржавање би радили странци. Такође, сву количину горива бисмо морали да увозимо чиме би драстично смањили ниво енергетске незавинсости.

За разлику од постојећег електроенергетског система и разумног плана даљег развоја чију сам скуцу дао, а у оквиру којег се користе домаћи енергетни, домаћа памет и радна снага и то у десетинама хиљада људи који раде у реалној производњи, Вучићева идеја је да потпуно разори електропривреду и пратеће приватне компаније јер за нуклеарне електране не треба толика пратећа логистика. Профит који остварује нуклеарна електрана доминатно одлази уском кругу оних који припадају том лобију, док у разумној поставци профит иде на огроман ланац фирми и људи који нису део никаквог лобија већ су мали и средњи предузетници.

И за крај, да не буде како сам ја потпуни противник нуклеарних електрана. Заиста нисам. Смарам да треба оставити простор да се у неком тренутку уђе у реализацију пројеката базирамо на технологији малих модуларних нуклеарних реактора којима би се мењали агрегати у нашим термоелектранама када буде дошло време за њихово гашење.

Али то треба да дође тек на крају када све домаће изворе енергије ставимо у оптимални погон. Уколико кренемо обрнутим смером тј. ако сада одмах кренемо ка нуклеаркама онда ће оно што ми имамо остати неискоришћено, а то није ни домаћински ни нормално.