Прочитај ми чланак

ДЕВЕТ ПРОПАЛИХ ИСТОРИЈСКИХ ПОКУШАЈА стварања “светске државе”

0

Недавно смо у једној од анализа завршном делу навели како је геополитика заправо једноставна и лако ју је разумети. Наиме, геополитика било које државе је објективан одраз њене унутрашње политике према ван.

Спољно је последица унутрашње снаге или слабости и ако нека земља доиста жели нешто постићи и изван својих граница, најприје мора функционисати унутра. Мора ојачати у смислу изворне националне државе, а не као једноставна глобалистичка ћелија светске владе. Ако није функционална изнутра, тада је немогуће говорити о било каквој геополитици, јер она дефинитивно неће дати позитивне резултате. Још гора је жудња за туђим.

Најбоља геополитика је она властита, јер имитација никада ниједну земљу није учинила великом и резултати таквих безнадних покушаја ће бити још тужнији. Добра геополитика не може бити ни само програм страних улагања, већ борба за квалитетнији живот других народа.

Осим тога, геополитика почиње где се без икаквог размишљања одбацује “глобалистичко образовање ” и глобалистички “друштвени програми”, иначе је немогуће остварити било какав успех. Јаке државе никада нису водили плаћеници, него идеалисти и визионари.

Стога је најбоља геополитика успешна домаћа политика. Тако је увијек било у историји. Најбоља геополитика је успешан унутрашњи програм. У супротном случају ће спољни успеси бити украдени, продани или “приватизирани” од стране других. Ко пронађе одговор на питање које земље имају успешну унутрашњу политику, тај ће лако доћи до одговора на коме се насукао врло лукави план “Новог светског поретка”, за којег се почеком ’90-их прорицало да је неупитна будућности и раздобље које ће трајати хиљадама година.

Сада подсетимо на девет “светских држава у историји”, која су пропала управо из наведених разлога, а сличан крај чега и “Нови светски поредак” с једним центром моћи, једном владом, једном валутом и једним начином размишљања за више од 7 милијарди људи у свету.

1. Држава Александра Великог

Александар Велики (356.-323. пне), био је родом из Македоније. Прво је освојио градове-државе античке Грчке и организирао “осветничку кампању свих Хелена” против, у то време, огромног Персијског царства.

Због војних победа је своју државу проширио на територију дела Европе, Блиског истока и Средишње Азије. Стекао је огромну моћ. Владар је, прилично млад, умро у главном граду Вавилону. Постоје сумње да је отрован. Александар Велики се сматра готово првим познатим глобалистом. Покушао је измијешати народе и успоставити једну средишњу власт. Град Александрија је био трговачко и финанцијско средиште, Вол стрит тог времена, а настао је као последица покушаја, назовимо је тако, “античке глобализације”.

2. Древни Рим

Настао је 754. прије нове ере, а завршетак, као глобалне империје се сматра пад западног дела Римског Царства 476 године. Прилично позната прича. И овде имамо ширење територија и промене квалитете опште државе. Најстарији краљевски период, потом република, онда царство и општа кризу економије и друштва морала је довести до распада државе. Била је заиста “светска држава” тог времена, али с врло безначајном популацијом у односу на територију коју је заузимала.

Рим се ширио у свим смеровима око Медитерана, а промијенили су га варваризација, економске и демографске кризе, да би на крају доживио колапс због спољног утицаја, којег би у раној фази и на врхунцу моћи успешно сузбио. Римско Царство, све док је било снажно, наметало је своје законе и обичаје диљем “света”.

3. Арапски калифат

Арапски калифат је трајао од 632. до 1517. године. Заузео је огромну територију из “срца” Арапског полуоства на истоку до Азије, на западу преко Блиског истока и севера Африке до данашње Шпаније. Државе које тренутно исповиједају ислам пружају увид у границе ове цивилизације. Калифат је у Европи заустављен чисто војним методама. Изгубио је Европу и касније је нестао у историји.

Ислам је ујединио становништво на верској основи – исламским законима, исламској традицији и тако даље. Тренутно се одвија процес ренесансе ове идеје као геополитичке стратегије у новим историјским условима. Европа се активно исламизира због миграције и организације верских и политичких организација под покровитељством и новцем Саудијске Арабије. Локалне власти неформално потичу тај процес у оквиру претходно створеног мултикултуралног или космополитског друштва, чиме Европа понавља социо-политичку путању древног Рима.

4. Монголско царство

Постојало је од 1206. до 1368. године. Међутим, 1294. огромно Монголско Царство је подијељено на неовисне “улусе”. “Златна Хорда” је трајала до 1483. Покушај монголске војне елите је био да подреди све народе “вољи Неба”. Обухватало је широка подручја Кине, све до Блиског истока и источне Европе. Држава се распала и ликвидирана је у процесу деградације владајуће елите.

Релативно мали број ратника је заузео големе територије Евроазије, које током времена њихови потомци нису могли задржати. У употреби су били универзални закони. Поступна исламизација елите и породични оружани сукоби су довели до фрагилност и колапса царства.

5. Време универзалних хршћанских монархија у Европи

Први покушај стварања универзалне хршћанске државе је проведен у старом Риму, односно Византији, када је хршћанство постало доминантна религија царства, прикладна да буде темељ политике државе. Идеологија јој је била свака власт је од Бога дана, најбоља врлина је била понизност, а најгоре обиљежје једне особе је био понос.

Ово је у пракси, уз егоцентризам и монотеизам, била метода управљања масама. Међутим, хршћанство није спријечило распад западног дела царства. Преживио је источни дио Римског Царства – Визант. Ова држава је трајала од 395. – 1453. године, а као универзалну религију је промовисала православље, облик хршћанства настао у окриљу грчке Цркве, који ће након Великог раскола 1054. бити државна религија већине источних аутокефалних цркава.

Међутим, због бројних чињеница – сталне ратне економије, кризе елите и моралне деградације, држава поступно губи територије, све док није у потпуности уништена.

Од 15. века, хршћанске монархије Европе, укључујући и Московско царство с идејом “Свете Русије”, покушале су постићи исто, али без успеха. До 1918. су пропали сви империјалне потхвату континенталне Европе, јер су царства у том раздобљу веру само декларативно имали као универзалну вриједност, док су их карактерисале политичке сплетке и жеља за богаћењем.

Уветно речено, један од успешнијих пројект је било Свето Римско Царство, заједница територија у средишњој Европи током Средњег вијека и раног Новог вијека којом је владао римско-немачки цар. Први цар је био Отон Први, окруњен 962. последњи Фрањо Други. који је абдицирао и тиме 1806. године, током Наполеонових ратова, означио крај царства. Наследником Светог Римског Царства се сматра Аустро-Угарска монархија, стога се може да је де факто преживело до капитулације у Првом светском рату.

6. Покушај Наполеона Бонапарте

У интригама након Велике Француске револуције (1789-1799), млади амбициозни генерал Наполеон Бонапарте, користећи свој војни гениј, покушао је створити заједничку европску и светску државу с “француским потписом”. У Лондону нису добро гледали на овај пројект, па је завршио када су француски људски и војни ресурси покопани на бојном пољу. Наполеон су у јуну 1815. године, након пораза у битци код Ватерлооа, заробили Британци и затворили на острву Света Хелена где је умро шест година касније. Но, историчарии се слажу да је војну моћ Наполеон изгубио походом на Русију 1812. године.

У Наполеонову походу су се Руси повлачили и избјегавали одлучујућу битку али су је напокон прихватили код Бородина, јер је пријетила опасност да без борбе падне Москва, што би знатно ослабило морал руске војске и народа. Бородино, место где су се сукобили војни генији Наполеона и руског маршала Кутузова, остао у историји забиљежен као поприште големог крвопролића. Наполеон је изгубио око 50 000 војника и чак 47 генерала, а његов противник Кутузов 44 000 мртвих и 23 погинула генерала. Иако је битка тактички остала неодлучена, обје су је стране прогласиле својом побједом. Чак је и Наполеон морао рећи: “Французи су заслужили побједе, а Руси да остану непобијеђени.” Убрзо је француска војска ушла у Москву, али Наполеон није дочекао преговоре о руској предаји, него је у граду подметнут велики пожар и Наполеон се почео повлачити у веома тешким зимским условима. Под ударима леда, студени и руских јединица, француска се војска распала и под оружјем се кући вратило тек неколико хиљада војника. Рачуна се да је Наполеон у Русији изгубио око 300 000 људи, што је заувијек скршило његову војну моћ и снове о стварању “новог светског поретка”, декларативно под слоганом Француске револуције “слободе, једнакости и братства”.

7. “Британско царство над којим сунце не залази”

Контрола светског мора и светских трговачких путева, уз комбинацију дипломатије, рата и економије, настало је Британско Царство. Оно је било класична империја с метрополом и колонијама, а фунта је била као светска трговачка валута.

© Flickr / UK Ministry of Defence

Од пројекта се поступно одустало, прије свега када је у Сједињеним Државама 1913. године утемељен ФЕД, чији су оснивачи били и банкари из Енглеске. Касније је Велика Британија, или оно што је остало од ње, покушавала од Европске уније створити наднационалну владу која зависи о Сједињеним Државама. Чак ни у Великој Британији се многима не свиђа губитак статуса “светске државе” у којој су метропола и једна од колонија, Сједињене Државе, заправо су замијенили места. Сада, када Уједињено Краљевство излази из ЕУ, судбина Велике Британије је неизвесна. Средњорочно ће вероватно преживети, али дугорочно, са сецесионистичким трендовима у Шкотској и Сјеверној Ирској, бивше “царство над којим сунце никада не залази” би могло нестати с политичке карте света.

8. Совјетски Савез и “Трећи Рајх” немачке нације

Обје земље су настојале провести процес “глобализације” на свој начин, а је судбина немачког пројекта одређена 1943. и великим војним поразом на Источном фронту.

Ипак, на крви Славена, “ниже људске расе”, али и због војних, политичких и господарских одлука Лондона и Њујорка, Немци су неколико година одржали своју водећу позицију у свету. Ипак, “Трећи Рајх” је поражен, а с њиме и државна идеологија о “аријевској раси, једном вођи, једном народу и једним царством”. Неколико маргиналних политичких група и организација још увијек славе “гениј собосликара” из Браунауа на Ину, али су пуно опасније елите које су већи дио нацистичке идеологије успеле презентирати у новом облику и под новим именом униполарне глобализације. Не користе се методе које су уништиле “Трећи Рајх”, као што изравни војни походи у свим смеровима или отворено расистичке политике, али то не значи да се пројект не спроводи, али пуно суптилније, тако да многима изгледа да има “људско лице”.

Војни пораз Немачке и Јапана је довео до оснивања Уједињених нација, модернизиране Лиге народа, али под уветима банкарских породица које контролишу Сједињене Државе, Велику Британију и Француска и имали су интересе у “кинеском свету”. Године 1948. су западних концептуалисти створили Израел, а последица тога је била да је Советски Савез за глобализам постао сувишан. Британско Царство је престало је бити нужно својим бившим господарима, што је одредило распад европских колонијалних царстава и Советског Савеза.

Са своје стране, Советски Савез је себи дао задатак стварања социјалистичког света и “извозио” је револуције, помагао антиколонијалистичке покрете у земљама у којима је касније намеравао успоставити комунистичку власт, али је то био превелики терет, којег СССР, уз огромне трошкове војне присутности у Источној Европи, није могао издржати. У економском смислу је дошло до феномена обрнуте империје, када колоније виша извлаче од метрополе него што јој доприносе и због тих, али и других чиниоца, СССР се распао 1991. године.

9. “Сједињене Америчке Државе као универзални стандард”

До почетка двадесетог века је то била земља утопија коју је изградио банкарски капитал и руке европских исељеника. Од 1913. године, када је утемељен ФЕД, светске финансије су почеле су од бивше провинције Британског Царства почеле стварати “светску државу”.

Процес је сличан Римском Царству, али с другачијом технолошком структуром и значајно већом популацијом. Центар моћи је у Вашингтону, а финансијски центру у Лондону и Њујорку, док је верски центар у израелском делу Јерусалема.

У овој фази, под изговором кризе, покушава се модернизирати постојећа “светска држава” и људско друштво подићи на нову “квалитативну разину”. Дакле, колико год народе себе сматрали слободнима у својим државним облицима, иза тога се крије процес ширења територија и примена глобализације на темељима који су ударени од стране западне елите. Глобалистичка елита не подноси конкуренцију и највећа је препрека стварању “светске државе” идеја мултиполарног света. Главно питање је које ће место овога или онога народа бити у овом историјском процесу.

Заправо, сви модерни сукоби су део покушаја успоставе светске државе у којој је власт подељена на метрополе и колоније, потрошаче и “донаторе”, администраторе и аутсајдере. Статус утицајних породица, које желе успоставу нове “светске државе”, чак и конкуренција међу њима, проводи се у условима формалног консензуса.

Много великих царстава и империјалних народа су давно нестали, а други се боре за преживљавање. Главни геополитички трендови су иранско и кинеско питање, јер ове земље поседују све квалитете друштва које свој геополитички утецај може испољавати према ван.

Од становништва Европе се праве “нови људи”, народи који ће бити светионик демократије у свету, али се у том процесу примећују бројни недостаци, што је логично, јер је историј показала да се у неколико деценија и силом не може створити никакав “нови човек” или “надчовек” којег је хтио створити “Трећи Рајх”. Сви покушаји мењања човекове природе, који су се увијек правдали вишим циљевима и стварањем универзалне светске државе, су пропали, а претходно су довели до слабљења и пропадања јаких држава.

Стратези последњег покушаја којем сведочимо желе уништити и интегритет Руске Федерације, јер је за остварење овог циља потребан њезин распад, баш као и колапс Кине и Ирана.

Подсетимо да је након распада Советског Савеза “светска држава” Русију користила искључиво као територију “донатора”, државу за црпљење њених природних ресурса.

Идеолошки и економски зависна територија у правилу нестаје за време једне генерације, познатих “библијских 40 година”.

У том смислу, ако наставе водити ову политику, међусобно посвађани и слаби у смислу “универзалних вриједности” западни народи, иако окупљени у НАТО чине највећу војну силу, тешко ће своју геополитику моћи пројицирати према ван и живети на штету других народа света, којима све мање одговара позиција вазала и “донатора светске благајне”.

Сви овакви покушаји су у историји били осуђени на неуспех, иако су нека царства трајала и “хиљаду година”.