Прочитај ми чланакСрбљановићкин и Бајићев Ђинђић артефакт је малог наметљивог друштва из луксузног подрума, које ужива у резултатима окупације.
1.
Кад је странка Чеде Јовановића доделила некакву Ја-Теби-Војводо-Ти-Мени-Сердару награду Мрђану Бајићу и Биљани Србљановић за идеју споменика Зорану Ђинђићу, опет се видело како се споменици не подижу да обележе историјско место мртвим, већ позицију у варљивој савремености живима.
Ђинђић, наравно, није био једнозначна политичка фигура, каквим га чине његови самозвани наследници, међу којима се ових дана нашло и таквих који су тешко замерили његовој ћерки Јовани што се запослила у српској влади. И зато споменик стрела тако мало личи на њега, а тако много на њих – јер то је споменик захвалних корисника меке западне окупације Србије, јединог облика владавине у ком Чеда може да живи на слободи и од политике а Србљановићева од драма и јавних наступа. Наравно, и она и Чеда само су се уклопили у кетмански поредак у коме се власт спомеником Ђинђићу странцима заклиње да неће погазити митове Петог октобра, које персонификује убијени српски премијер, а до чијег је одржавања странцима посебно стало.
2.
Примајући награду, Србљановићева је испричала како Ђинђићевих правих присталица у Србији нема много. Тек да се, како је рекла, напуне просторије ЛДП, где је награда додељена, а које је списатељица видела као луксузно подрумче („луксузно, али подрумче“). Свест да припада мањинској Србији – по луксузу или по политичком ставу (или то двоје у нашем случају има неку узрочно-последичну везу) – Србљановићева, дакле, доживљава ексклузивистички. И то је негде у реду, само откуд онда потреба да се тај тип ексклузивизма шири намером да се подиже споменик човеку чије су присталице, како сама каже, толико малобројне, и да ли је то онда споменик подигнут противно вољи већине народа?
Нажалост, да. Споменик се подиже противно вољи већине, или – ако ћемо баш прецизно – уз подршку већинске равнодушности. А Србљановићевој и Чеди, видим, није проблем да око тог споменика поделе народ, и што је то једини посао у коме су заиста добри и због кога их толико сезона заредом гледамо на сцени. Уосталом, сетите се њихових златних тренутака: и једно и друго успињале су продужене руке страних канцеларија и мецена на таласима овдашњих дубоких народних подела.
3.
Нисам од оних који би једног дана рушили споменик Ђинђићу, макар овако претворен у један социјално настран симбол. Али то ме не удаљава од става да тај споменик тек чека своју историјску легитимизацију. Дакле, споменик ће моћи да легитимишу само две ствари. Једна је – срећом, мање вероватна – да Србија толико огрезне у промени свести и окупационој логици да нам се чак и Чеда Јовановић учини као прихватљив историјски политички модел, а не, рецимо, један Милован Миловановић или Јован Ристић.
Има и други начин – да Ђинђићеви споменици добију своје пандане у споменицима Слободану Милошевићу. Тек тад ће Ђиђић, подупрт Слобиним друштвом, престати да буде провокација, так тад ће моћи да окупља Србе, а не да их дели, сведочећи заједно с њим, више својом судбином него својим делом, колико је био тежак и трагичан крај још незавршеног српског 20. века.
4.
Споменици су сведочанства историјске консензуалности и равнотеже једног друштва. На пример, кад је у Србији падао комунизам, не верујем да би било онолико присталица рушења споменика Јосипу Брозу да их је било бар неколико подигнутих ђенералу Михаиловићу, још једној личности чији су споменици данас потребни Србији да би пронашла стабилизујућу осу у мору политичке емпирије.
5.
Ако бих вредновао најуспешнији моменат Вучићеве владавине, онда бих рекао да је током ње овдашњи народ мање подељен него пре. Ако бих вредновао његову суштинску предност у односу на опозицију, поновио бих то исто: он већински сабира народ, а опозиција га цепа.
Са друге стране, највећи капацитет сабирања и дељења Срба данас почива на Косову, месту које истраживачи јавног мнења виде тек на шестом или седмом месту српских проблема, а онда, кад нешто тамо шушне, оно преко ноћи избија на прво место. Евентуална предаја Косова отуд би не само постепено довела до промене власти у Србији него би била генератор поделе међу Србима на дужи рок. Речју, неодустајање од Косова Србију, по свој прилици, уводи у спољне проблеме; али одустајање од Косова уводи је у унутрашње – у процес пузећег грађанског рата дугог трајања.
6.
Отуд, кад год нам Биљана Србљановић и свет који верује како је она нови Харолд Пинтер подижу споменике и испуњавају значењима наш културни и духовни простор, то ваља препознати као напор да нас свађају међу собом. Тај напор увек је само једна мала вежба пре него што нам се одузме део права да не пристајемо кад нам отимају територију и историју. И у томе је смисао њеног и Бајићевог Ђинђића, као артефакта малог наметљивог друштва из „луксузног подрумчета“.
И зато онај дечак који је у причи рекао да је цар го пред спомеником стрелом Мрђана Бајића и Биљане Србљановић моћиће ће да каже једино ово: „Само што не проговори!“
