Прочитај ми чланакСведоци смо драматичних процеса који се одвијају на Балкану. Тензије између Србије и Хрватске достигле су врхунац, ситуација у БиХ је напета, чека се референдум 25. септембра. На Космету је такође хаотично, а било је прилике да се види милитантни албански шовинизам према Србима у Мушутишту. У мору бурних догађања, која се смењују као на траци, превиђа се Црна Гора.
Сведоци смо драматичних процеса који се одвијају на Балкану. Тензије између Србије и Хрватске достигле су врхунац, ситуација у БиХ је напета, чека се референдум 25. септембра. На Космету је такође хаотично, а било је прилике да се види милитантни албански шовинизам према Србима у Мушутишту. У мору бурних догађања, која се смењују као на траци, превиђа се Црна Гора.
По структури и правцу ка коме је еволуирала она неодољиво подсећа на Украјину. Унутрашња подела је велика. На путу је учлањења у НАТО, за који има реално миноран значај, али је битна симболички – као доказ да још увек има земаља које хрле у тај савез, доказ да су врата пакта и даље отворена за нове члланице, али и као прст у око Русији, са којом Црна Гора има вишевековне односе.
Међународне околности су се промениле. Русија је појачала реторику и отворено негодује на учлањење Црне Горе у НАТО, видећи тај гест као непријатељски и тврдећи да ће бити последица. Иако је Црна Гора географски далеко и иако постоје и много источније чланице, за чији улазак у НАТО није било толико јаких рекација, јасно је да Русија више не жели да се мири са ширењем Алијансе. Промена односа снага условила је да Москва више неће немо да посматра ширење, чак ни далеко од својих граница.
Црногорска власт нашла се у тамном вилајету. Са једне стране, улазак у НАТО значи губитак сваког суверенитета, али и непријатељство Русије. Марионетски положај није толики проблем за марионетску власт, али, кад је реч о уласку у овај савез, то једино може да се проведе насиљем над вољом већине, што може да узрокује проблеме, чак и побуну. Уколико би се власт предомислила, и одустала од НАТО, јасно је да би се друге опасности и освете надвиле над Црном Гором.
На први поглед, референдум би био частан излаз, где Црна Гора не би ушла у НАТО, смањио би се бес већине, отоплили односи са Русијом, а, што се Запада тиче, ни они не воле чланице у којима је популација изразито антинато настројена. Али Запад огољено гази све своје принципе, демонстрира силу, и већ би знали како да казне власт уколико Црна Гора одустане од НАТО.
МОЖЕ ЛИ СЕ ПОБОЉШАТИ ПОЛОЖАЈ СРБА
Каквог би ефекта улазак у НАТО имао по српски народ у Црној Гори. Тамо су Хрватска и Албанија, за чланство у Црној Гори и БиХ су искључиво антисрпски регионални елементи. Ако једна суперсила попут Русије мора да трпи понижавање своје популације у Летонији или Естонији, може се замислити како би српски народ, ионако у тешком положају, прошао у НАТО Црној Гори.
Требало би отворено рећи – супротно је српском интересу да Црна Гора уђе у НАТО и уопште у било који савез у коме није и Србија. Друга је ствар да ли Србија може да утиче на коначан расплет. Русија ће, осим симболички, некако истрпети чланство Црне Горе у НАТО јер је прогутала и горе ствари, а српски корпус ће запасти у велика искушења.
Осим погоршања положаја српске мањине, Србија ће се наћи у још горем геостратешком положају, па њени проблеми не би били мањи од оних које је Милан Недић излагао 1940. године у својој стратешкој анализи. Иако Србију са запада уверавају да поштују њену неутралност, једно су речи, а друго дела, посебно када се глобалне прилике компликују.
Зато би, чак и оваква Србија требало да покуша да утиче да одложи чланство Црне Горе у НАТО или да се бар избори за поштен референдум. Наравно, што суптилније, без гурања прста у око Алијанси. А да се молимо да и допринос Русије изградњи активно неутралног Централног Балкана буде што конструктивнији. Наравно, било би добро да се НАТО убеди да неутралност није против њих, али то не зависи само од нас већ и од њихове перцепције и интереса. Србија не може са НАТО, највише зато што би тим била директно против себе.
И НАТО Црна Гора је у функцији слабљења Србије, средство њеног дављења. Чињеница је да су Србија и Срби, као недовршени посао и још увек непокорен народ, највеће жртве чланства Црне Горе у НАТО, а не Русија, којој је то више ствар престижа и утицаја и тиме јој није угрожен никакав витални интерес и опстанак.
Вечито питање за Србију је како да се постави према Црној Гори. Да ли би требало штитити интересе само стриктно декларисане српске мањине или радити на томе да она једног дана опет постане већински просрпска. Јер, не заборавимо, још увек је много већи проценат оних који кажу да припадају српској цркви и српском језику него оних који се национално декларишу као Срби. И, када су избори у Црној Гори, стална је дилема да ли отворено подржати опозицију, рушити антисрпску власт, или типовати на промене унутар система некаквом погодбом са ДПС. Можда је најбоље паралелно радити на оба фронта – не смеју се никад сва јаја држати у истој корпи.
Српско дејство и утицај у Црној Гори морају бити свеобухватни. Полако се назиру прилике за то. Тамо више није основна подела на унионисте и суверенисте, већ за и против власти. То за српски корпус може бити и повољно и погубно у зависности од тога како ће се снаћи. Дуготрајна политчка криза резултирала је прелазном владом, у којој је део опозиције ушао у власт, део остао против. Могу се осуђивати неки Србе да су начинили акт издаје, али можда ће више учинити за свој народ унутар система. И један и други метод требало би подржати – свако нека се бори како мисли да је најбоље, али да никад не заборави ком циљу су све те тактике подређене.
Колико год ту компромиса било, није мала ствар да је декларисани Србин Горан Даниловић постао министар полиције иако је кориговао нека своја опредељења. Политика је нека врста уметности, врхунске обмане и мора се схватити да се она не води само емоцијама, посебно не кад су методи у питању. Србин на челу МУП, иако привремено, даје наду да ће направити бар делимичне помаке у положају свог народа, ка расветљавању убиства Душка Јовановића, случајева пребијања демонстраната, позадине убиства Саше Пејановића, разних криминалних делатности које су нанеле велику штету нашем народу.
ЕЛЕМЕНТИ БУДУЋЕ КРИЗЕ
У ДПС је наступио озбиљан раксол и, што је за Србе још важније, коначно је пукла тиква између ДПС и СДП. То је драгоцено, јер, ако се створи непремостив јаз између њих, и једнима и другима ће требати Срби за власт. Ту се ствара шанса да искористимо тај међупростор, под условом да имамо Србе који су распоређени на обе стране. Урушавање ДПС је одавно почело.
Познати су догађаји са кланом Светозара Маровића, а још интересантније је то што је црногорски војни аташе из Брисела својевремено послао депешу у којој индиректно отпужује Милицу Пејановић Ђуришић да хоће да сруши и наследи Ђукановића. Монтенегринско крило антибирократске револуције озбиљно је уздрмано, и нико ником ту више не верује. Одржава их голи интерес. Као што је Илија Даковић наслутио у депеши из Борсела, улазак у НАТО вероватно је последњи посао који очекују да Ђукановић заврши за њих, па да га пусте низ воду.
Црна Гора је мала земља са не много оружаног потенцијала и кадрова за озбиљан унутрашњи сукоб. Али њена историја је историја подела, које никад нису потпуно превазиђене – сукобљавања племена, подела на зеленаше и бјелаше, партизане и четнике, раскола из 90-тих и 2000-тих. И данас су тензије огромне. Сада је унутрашња ситуација смиренија јер су Срби пасивизовани, обесправљени и делује као да су се помирили са лошом судбином. Али је међународна и регионална ситуација много тежа него кад је унутрашња у Црној Гори била много напетија. А то све утиче на Црну Гору.
Зато ће октобарски избори бити велико искушење, као и учлањење у НАТО, са референдумом или без њега. Жестоки сукоби, демонстрације, политичка криза и парализа, су сасвим могући. Србија мора све то пажљиво да прати и, колико год је могуће, да буде фактор. Евроатлантска моћ опада, али је то и даље разорна моћ. Србији „балканско пролеће“ и сукоби нису у интересу, и требало би мудро да гледа да се провуче са што мање штете и што бољим резултатом.
Србија мора да се труди да одврати Црну Гору од антисрпског пута. Политичка криза у Црној Гори траје више од годину дана, и почињемо да сведочимо и томе да се, и поред апсолутне евроатлантске лојалности, чак и признања тзв. Косова, Албанци хушкају против Црне Горе. Јасно је шта би за Црну Гору значио великоалбански поход. Питање демакрације са тзв. Косовом и јавна промоција Велике Албаније у Црној Гори нису случајни као део додатног притиска поводом увлачења у НАТО. Уз регионалне тензије које се преливају на Црну Гору, велика је опасност од социјалних тензија, које су се виделе у бруталној реакцији полиције против радника КАП, којима држава дугује огомне паре.
То је изазвало раскол у полицији, па и оптужбе министра Даниловића, који је рекао да је изведен полицијски пуч. Отворене су бројне афере, бесни рат криминалних банди, и све то говори да Црна Гора, иако изгледа стабилније од околних земаља, заправо представља скривено буре барута.
