Прочитај ми чланакУ јавности су се, очито ради њеног обмањивања, појавила нетачна тумачења одредби Сјеверноатлантског уговора (у даљем тексту: Уговор) да Црна Гора мора да чека двадесет година како би престала да буде држава уговорница,односно чланица НАТО пакта.
Зашто су та тумачења нетачна?
FOTO: IN4S
Језичким,логичким и системским тумачењем одредби Уговора непорециво се закључује следеће:
НАТО пакт је настао Уговором који су 4. априла 1949. године, у Вашингтону, сачиниле 12 држава (оснивача) и то: Белгија, Канада, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал, Уједињено Краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске и САД. Те државе су Уговором означене као Стране (The Parties), са великим почетним словом.
У члану 10 Уговора, прописана је јасна разлика између Страна (The Parties) – (оснивача) и других европских држава које накнадно приступају Уговору. У вјеродостојном тексту Уговора на енглеском језику каже се: „The Parties may… invite any other European States… to accede to this Treaty…“
У преводу, то значи да „Стране могу… да позову било коју европску државу… да приступи овом Уговору…“
У члану 13 Уговора, такође, у вјеродостојном тексту Уговора на енглеском језику, каже се да „After the Treaty has been in force for twenty years, any Party may cease to be a party one year after its notice of denunciation has been given to the Goverment of the United States of America, which will inform the Governments of the other Parties of the deposit of each notice of denunciaation“.
Или,у преводу: “Након што Уговор буде на снази двадесет година,свака Страна може престати да буде страна годину дана након предаје свог обавјештења о отказу Влади Сједињених Америчких Држава, која ће обавијестити владе других Страна о депоновању сваког обавјештења о отказу“.
Тумачењем члана 13 Уговора, извлачи се непорецив закључак да се рок од двадесет година односи на државе-осниваче (Стране – The Parties), да је тај рок почео да тече од дана сачињавања Уговора, 4.априла 1949. године и да је тај рок истекао 4. априла 1969. године. Логично исходи да се тај рок не односи на државе које касније приступају Уговору (Пакту).
Значи, Црна Гора може престати да буде чланица НАТО пакта по одредбама Бечке конвенције о уговорном праву, из 1969. године (Одјељак 3 – Гашење уговора и обустављање његове примјене).
Поред претходно наведеног, треба нагласити да је у члану 11 Уговора предвиђено да „This Treaty shall be ratified… by the Parties in accordance with their respective constitutional processes…“ У преводу, то значи да „Стране потврђују овај Уговор… у складу са својим уставним поступцима…“
Исходи, по самом Уговору, да би утврђивање неуставности Закона о потврђивању Сјеверноатлантског уговора и Протокола уз Сјеверноатлантски уговор о приступању Грчке и Турске („Службени лист ЦГ – Међународни уговори“, број 4/2017, од 17.05.2017. године) (у даљем тексту: Закон) од стране Уставног суда Црне Горе, значило да Црна Гора није ни постала страна Уговора, односно чланица НАТО пактa, јер Скупштина није потврдила Уговор „у складу са својим уставним поступцима“ тј. у складу са Уставом , односно унутрашњим правним поретком Црне Горе.
Утемељену иницијативу за оцјену уставности Закона већ сам поднио Уставном суду Црне Горе.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице.
