Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Живописци Академије СПЦ за уметност и конзервацију обновили су крајем прошле године иконостас и живопис спомен-цркве Светог вазнесења у Крупњу. Она је посвећена српским војницима, модерним Спартанцима, који су током два месеца битке на Дрини дословно својим телима заустављали другу аустроугрску офанзиву.
На зиду су међу светитељима блеснули и ликови хероја и мученика Великог рата. У припрати је велика представа српског ратника који као Свети Георгије на коњу побеђује аустроугарског војника. На зиду насупрот олтара, изнад мермерне плоче с именима хиљада мртвих јунака, осликани су ликови српских војвода Мишића, Путника, Степановића, Бојовића, али и швајцарског форензичара Арчибалда Рајса, који је обавестио свет о злочинима Аустроугара.
На фрескама су и ликови две жене, ратника Милунке Савић и сликарке Надежде Петровић. Она је као болничарка-добровољац под Мачковим каменом дочекивала више од хиљаду српских рањеника, колико је просечно стизало с крвавог врха Јагодње током паклених борби од 15. до 22. септембра 1914. године.
– Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене и очајничке, борбе за истребљење. Има чета које су остале од 450 људи на 120. Рањеника смо имали 4.000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда – писала је Надежда Петровић породици.
ЗАБРАЊЕНА МУНИЦИЈА
Аустроугарске пушке и митраљези на Мачковом камену биле су напуњене муницијом забрањеном међународним конвенцијама, открио је др Арчибалд Рајс. Метак М1912 је на врху имао експлозивно пуњење које је чинила мешавина калијум-хлората и антимон-сулфида, смесе која се налази и на врху шибице. Ова зрна су експлодирала и правила огромне ране.
Готово је доживела нервни слом кад је у болнички шатор унесено 20 официра тешко рањених у само једном јуришу.
– Отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо осташе“ – забележила је Надежда Петровић.
У оперативном дневнику 6. аутроугарске армије борба на Мачковом камену описује се као „најжешћа и најогорченија од свих досадашњих“, у којој “ су се Срби бранили са нарочитом жилавошћу и предузимали још жешће нападе“.
– Стари ратници су причали да се јуришало преко три реда лешева – каже Жарко Ћосовић из удружења Меморијална изложба Битка на Дрини. – Битка се дословно водила у облаку, јер је планински врх тих дана непрестано обавијала магла.
Међутим, дуго је потрајало док су у првој заједничкој држави Јужних Словена достојно сахрањене кости јунака, највећим делом из Дунавске дивизије првог и другог позива, које су изгубиле више од 8.000 бораца.
Држава их је заборавила, па је формиран Одбор за изградњу цркве са костурницом и спомеником капелом на Мачковом камену, који је целих девет година сакупљао добровољне прилоге за зидање. У одбору је био и др Арчибалд Рајс, који није могао да заборави страхоте које је видео током септембра, октобра и новембра 1914, обилазећи просторе обухваћене ратним дејствима. Његов комплетан извештај је у Србији, у малом тиражу, одштампан тек после распада СФРЈ.
– Разговарао је са стотинама очевидаца и ратних заробљеника, обишао рањенике по болницама, проучио унакажена тела, пажљиво испитао заплењену муницију. Описао је хиљаде цивилних жртава, рачунајући и децу млађу од годину дана. Пробадани су ножевима и бајонетима, живи спаљивани, одсецани су им носеви и уши, копане очи, скидана кожа с леђа. Рајс је забележио изјаву заробљеног инструктора 78. карловачког пука да су најсуровије злочине починили војници мађарских пукова и „франковци“ – Хрвати, чланови србофобичне Странке права Јосипа Франка – каже Бранко Богдановић, војни историчар
Он наглашава да је већина злочинаца потицала из 42. загребачке, „вражије“ дивизије генерала Стефана Саркотића. Њу су чинили 25. домобрански пук Антона Маташића, где је подофицир 10. чете био Јосип Броз, 26. пук Георга Петровића, 27. пук Алојза Петковића, те 28. домобрански пук Јулиуса Симоновића.
Управо невиђене суровости над цивилима које су српски војници видели после Церске битке дале су им снагу да подрињске планине од Гучева до Мачковог камена – капију Србије – бране по сваку цену.
– Само 21. септембра Мачков камен је четири пута прелазио из руке у руку. Следећег дана, Аустријанци су на бојном пољу избројали око 1.200 својих војника међу 2.000 погинулих – каже мр Драган Крсмановић. – Српска војска је била слабо обучена и обувена, нестајала јој је артиљеријска и пешадијска муниција. Непријатељ их је засипао артиљеријском ватром с околних висова, а Срби су топове извлачили на врх планине. Артиљерци су последње гранате испаљивали наступајући са стрељачким стројевима, а онда су јуришали с бомбама и бајонетима. Та битка прса у прса трајала је до 22. септембра, кад је дошло до потпуног исцрпљивања обе стране. Офанзива је била сломљена.
Мученици с Мачковог камена су једва десетак година мирно почивали, кад је избио нови светски рат. Храм је неким чудом остао цео у септембру 1941, иако се у зид олтара зарила немачка авио-бомба. Рударски минери из Зајаче извадили су упаљач и експлозив, али не и тело огромног пројектила. Кад је у октобру у Крупањ дошла казнена експедиција, 342. дивизија Вермахта у пратњи усташког одреда, спалила је дословно цео град и пострељала све цивиле на које су наишли. Бомбу у зиду цркве напунили су експлозивом и активирали, па је страдао иконостас, а на све стране разлетеле су се кости бранилаца Мачковог камена. Данас их је остало веома мало.
– Та освета мртвим браниоцима Србије остала је у послератној историји заташкана. Као и историјска коинциденција или нешто друго, да су се две и по деценије након битке на Дрини на истом месту састали стари актери, аустроугарски војници, Аустријанци и Хрвати. Наиме, немачке трупе биле су попуњене старим људством, учесницима Првог светског рата. Међутим, злочинима у Подрињу ни 1914. ни 1941. године није посвећена потребна пажња – каже Драган Крсмановић.
Он подсећа да је у Драгинцу, налик масакрима из 1914, средином октобра 1941. стрељано 2.950 грађана, а још много их је побијено у околним селима.
– Тада је, после стрељања више од 6.000 људи, команда 342. дивизије известила вишу команду да јој за квоту „1 према 100“ фали још 3.389 лица за стрељање, али да више нема кога да стреља. Страшно и морбидно. Посебно је страшно што су у Јадру стрељања вршена редом, без одвајања мушкараца од жена и деце – каже Крсмановић.
