Прочитај ми чланак

Српска војска војевала до 1920. год: Дан победе 1918 није био крај рата на Балкану

0

Запад свој празник под именом Дан сећања обележава већ 11. новембра 1919, сматрајући да су се сви сукоби завршили годину дана раније, када су пред делегатима Сила Антанте представници Немачке потписали примирје и признали пораз, али не и кривицу за рат.

Запад је и тада приказао став да само себе сматра „цивилизованим светом“, а да је остатак планете варварска провинција. То се видело и у односу према Србији, којој Западна Европа има највише да захвали за победу над Немачком. Савезници су јој за то захвалили наплативши сувим златом оружје и опрему, до задње пертле, продату српским војницима који су решили Велики рат.

– Историја је Србији и њеној војсци заиста доделила ретку улогу да нанесе изазивачима рата први (1914) и последњи ударац (1918), који је, раме уз раме са савезницима, стратешки пресудио судбину рата – каже др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије. – Судбина завршнице рата и њено убрзање одлучени су пробојем Солунског фронта и његовом даљом експлоатацијом. Пресудна улога српске војске (ојачане двема француским дивизијама) у пробоју Солунског фронта историографски је неспорна.

Па ипак, за илустрацију наводимо речи маршала Франшеа д’Епереа из времена офанзиве, када генерал Анри још није покренуо свој део фронта, док су Британци на свом узалудно трпели само губитке (7.000 људи): „Све зависи од српске војске. Ако она настави да напредује, можемо унапред рачунати на коначан успех. У противном, бићу приморан да наредим дефанзиву. Изволите о томе известити војводу Мишића.“

Врховни командант на Истоку Д’Епере тврдио је да је битка код Доброг Поља била једина одлучујућа у Великом рату, јер је проузроковала урушавање бугарског фронта, са веома далекосежним последицама.

– Немачки генерал Фон Клук признао је да нема никакве сумње да је та катастрофа била тачка преокрета у светском рату и једини разлог због кога је немачка Врховна команда затражила примирје и мир – наводи др Бјелајац.

– Пут за Константинопољ, за Беч, Праг, Дрезден и Берлин био је отворен трупама Антанте. Хинденбург и Лудендорф затражили су од немачког канцелара 28. септембра да се поведу хитни преговори о примирју путем посредника. Њихов изасланик у Рајхстагу је шефовима партија 2. октобра изјавио да је бугарска катастрофа окренула немачке планове наопачке.

Сам Хинденбург је истог дана изјавио канцелару да падом Македонског фронта Централне силе више нису имале никакве шансе да добију рат. Немачки цар је послао телеграм у Софију: „Срамота, 62.000 српских војника су одлучиле рат.“

Српску улогу у победи Антанте, показало се и у Другом светском рату, али и приликом растакања друге Југославије, Немачка није заборавила, за разлику од политичара из држава Антанте. У томе су се нарочито истицали Британци, о чему сведоче мемоари Винстона Черчила, који је записао:

– Највећа трагедија била је потпуно комадање Аустроугарског царства Сенжерменским и Тријанонским споразумом.

Управо због тога, док су се енглески и француски војници демобилисали, српска војска се суочавала са новим противницима, пре свега Италијом, која је намеравала да окупира Далмацију и Црну Гору, сматрајући да на то има право по Лондонском уговору из 1915, због кога је ступила у рат на страни Антанте. Српски војници морали су са Солунског фронта да јуре и према Румунији, због Букурештанског уговора из 1916, којим јој је Антанта даровала готово цео Банат.

Италија, али и друге земље Антанте, којима су се приружиле и Немачка и Коминтерна, давале су безерезервну подршку бугарским и албанским терористима, комитама, ВМРО и качацима.

Због тога је српска Ратна војска званично постојала све до маја 1920, када ју је наследила Војска краљевине СХС, која је одмах по оснивању била у ратном стању на југу државе, које је званично потрајало све до 1923. године.

– По драматичности и интензитету догађаја, ситуација не територијама Косова и Метохије, Македоније, Санџака и Јужне Србије, тада заједнички именоване као Јужна и Стара Србија, јасно се издвајала – наводи историчар др Димитар Тасић из Института за новију историју Србије.

– Истовремени одговор на качачку и комитску акцију и ангажман војске на албанском „граничном фронту“ утицали су да „ратно стање“ овде потраје знатно дуже него другде.

Знаци на Балкану су указивали да Велики рат само чека наставак, баш као што су указивали ратни хероји које су политичари гурнули у запећак. Француски главнокомандујући генерал Фердинанд Фош, на дан потписивања мировног уговора с Немачком изјавио:

– Ово није мир, ово је примирје на двадесет година.

Две године касније француски маршал Лиоти је упозорио:

– Будућност је застрашујућа. Верујем да је немачки реванш вероватан, неизбежан и близак.

После утврђивања ланца мировних уговора којима је санкционисана победа у Првом светском рату – Версај, Трианон, Сен Жермен, Неји или Севр, све побеђене државе почеле су да га оспоравају и доводе у питање, а ускоро су им се из посебних интереса придружиле и саме победничке силе. У доказивању „неправичности“ уговора посебно су биле ангажоване Немачка и Мађарска, мање Аустрија.

У Немачкој је отпочела и опсесивна борба да се и научно докаже да она није испровоцирала рат, већ да се бранила. Поводом обележавања годишњице почетка Великог рата, о овоме се много дебатовало и те дебате су показале колико је ова прошлост још присутна у политичким менталитетима и хтењима – исправљање грешака из прошлости. Оно што не би смело да промакне пажњи јесте непрестано настојање да се потисне у страну да је у међувремену постојало искуство Другог светског рата и практични покушај „исправљања неправди“. Са сменом генерација које памте, можда се неко нада да смо на путу још једне психолошки потребне ревизије.

ТИТОВ РЕФЕРАТ И ПРАВИЛА ПИСАЊА

ЈОСИП Броз Тито је као идеолошке смернице или правила писања о историји стварања Краљевине СХС дао у свом реферату на Петом конгресу КПЈ 1948. године, указује др Бјелајац:

– Мада је централна тема тог конгреса био почетак сукоба са Стаљином, он је тада говорио и о ситуацији у земљи…

„У вријеме такозваног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца …

До такозваног уједињења Срба, Хрвата и Словенаца дошло је 1918. године помоћу обилне асистенције побједничких српских и француских трупа које су дошле у Хрватску, Словенију, Босну и Херцеговину и у Црну Гору. Али, важно је с којим циљем се дошло…

Јер ни у Хрватској ни у Словенији није било ниједног аустријског ни њемачког војника.

Јасно, те војске су дошле да би обезбједиле великосрпској буржоазији у држави владајући положај и јасно …

Несметано пљачкање радних маса и да би онемогућиле револуционарни покрет у тим крајевима, који се почео нагло развијати под утицајем велике Октобарске револуције и усљед догађаја из Мађарске….

У Црној Гори и Хрватској дошло је до јаког отпора против таквог националног уједињења; тај отпор је био у крви угушен како у Црној Гори, тако и у Хрватској. Ето, то је била мисија француских и српских трупа у новоприпојеним крајевима.“