Прочитај ми чланакУставна промена вршиће се по традицији у изнудици, у последњи час и уз два кључна мотива. Један ће бити спољнополитички – вероватно важност нашег приступања ЕУ. Други унутрашњи – по свој прилици потребе штедње. И раније је било тако, само су оправдања била другачија.
О уставу није било озбиљне дебате, правог демократског одлучивања у скупштини ни истинског референдума на коме грађани одлучују уместо да потврђују.
Регионализација је једно од великих питања која би требало да разреши нови устав. Србија нема традиције регионализма. Старе нахије биле су фактор који је спречавао стварање модерне државе. Покрајине и регионалне заједнице из времена социјализма нису се показале као успешне. Прве су разориле државу и онемогућиле њено демократско реформисање, а друге су се показале као нефункционалне.
Иако су велики правни ауторитети попут академика Миодрага Јовичића и професора Павла Николића препоручивали модерну регионализацију и представљали сасвим детаљне уставне предлоге по узору на Шпанију и Италију, политичке елите су постојано одбијале и да размотре ове концепте. Слепо уверење да треба очувати аутономије из времена комунистичког режима (једни су тврдили да тиме од Србије чувају „европску Војводину”, а други да тако чувају „српско Косово”), као и спремност да идеја регионализма буде злоупотребљена ради очувања моћи партијске државе, не само да су онемогућили примену регионализације, већ су спречили да она постане збиљна политичка тема.
Савремена Србија, за разлику од времена нововековне независности од које нас раздваја читав век, оптерећена је великим регионалним разликама. Наша држава више није аграрна републиканска монархија једнаких, с главним градом у којем живи свега пет одсто становништва. Југословенско искуство и социјализам учинили су да Београд постане једна од европских престоница које се понајвише разликују од остатка државе. Држава је данас већа и на сваки начин разноликија него некада. Једна анализа је показала да је разлика између најразвијенијег и најзаосталијег дела Србије највећа на континенту – чак 15:1.
Једино смислено решење у тим условима јесте успостава регионализације. Међутим, као и у случају демократизације или економске транзиције, постоји много начина да се погреши а сасвим мало могућности да овај процес буде изведен успешно. Највећа препрека регионализације јесте недостатак стручног и самосталног кадра широм Србије. Ако би региони постали што и општине и немоћни окрузи – бастиони партијске власти, бирократије и нестручности, онда би наш проблем само био увећан. Такође, настојања УРС-а, бивше странке која се залагала за регионализацију, показала су да наше елите, осим социјалистичког искуства (растакања државе, предлог да региони добију овлашћења у одбрани државе!) и европског узора (похлепе према фондовима), немају много других идеја, тежњи ни идеала…
Регионализација је могућа само као консензусом усвојен, плански спроведен процес. Пре свега, Србију не оптерећује то што Бошњаци немају аутономију на простору османске административне јединице која је постојала 15 година и у којој половина становништва не жели посебан статус. Не тишти је ни то што Крагујевац и Ниш немају око себе државолику покрајину попут Новог Сада. Србији треба равномерни развој и очување становништва у свим њеним крајевима. Да би тако нешто било постигнуто потребно је да већи део државне управе и локалне самоуправе буде изван великих центара, посебно Београда, и да државни приходи буду прерасподељени тако да природно економско средиште и стециште – опет Београд – не привуче њихову у оволикој мери претежну већину. Поделу која у Србији историјски иде линијом север–југ треба ослабити и обесмислити регионализацијом која би успоставила осу север–исток. Регионализацију треба спровести у складу с економским и политичким потребама, по принципима субсидијарности, без буђења старих политичких подела и мржњи, а уз укидање остатака комунистичке уставности. Политичке и друге елите региона треба спремати постепено, школовати их, у дугом раздобљу преносити овлашћења која наравно неће угрозити суверенитет српске државе и јединство нације. Коначно, поред питања граница региона (које треба да одреди више фактора, међу којима ниједан нема везе са Загребом, Берлином или Бриселом) и њихових овлашћења, потребно је озбиљно размотрити какав треба да буде утицај региона на законодавну власт. Да ли је корисно да у оквиру реформе и појефтињења рада Народне скупштине она коначно добије и Горњи дом – Сенат?
