БОРБА ВЕЛИКИХ СИЛА ЗА БАЛКАН: Србија, промене и србофобија Запада

Слабољуб Лекић

21:20 25.08.2018.

Границе и територије стичу се и губе мачем. Кад буде могла, Србија ће о балканским границама преговарати са сталним чланицама СБ УН.

Балкан је симболично место на коме се заказују мегдани и осваја или губи наклоност Европе. Теме и дилеме које се већ три деценије ту расправљају дошле су на дневни ред недавног састанка председника Трампа и Путина у Хелсинкију (16. 7. 2018). Почиње успостављање новог поретка света, али не договором, како су се надали руски и српски трамписти, већ ратом. Чим се самит завршио Конгрес је започео увођење нових санкција Русији. Бела кућа ратом нуди Кремљу савез од кога би погинула Немачка. Кремљ одбија понуду без оклевања – Путин одлази у Аустрију да танцује на свадби. Рат свих против свију се распламсава. И завере; нико никоме не верује. А у Београду жега, прича се да председници нису разговарали о Балкану. И што би ако се на њему три деценије одржавају пробе спектакла који се већ игра на Блиском истоку и Европској унији. Позабавиће се они Балканом када дође време, после потписивања примирја. Неће скоро. Но, балканска митологија најављује догађаје и нове заплете у Европи.

ОГЛЕДНО ПОЉЕ БАЛКАН

Најистакнутији представници Империје, оличење старог биполарног поретка, чврсто су веровали да је након рушења берлинског зида уклоњена последња препрека пред наступајућим униполарним светом. Већ након кумановског споразума (1999), свакоме је било јасно да постојећи персонал Империје није способан да изврши задатке које пред њега поставља геополитика. Тако се и десио дворски пуч у Кремљу (1999), чији досег већи део атлантистичке елите до краја није освестио ни на Минхенској конференцији 2007.

Наиме, од пада Берлинског зида стасало је поколење вашингтонских и бриселских службеника који осим примене грубе силе и стерилних чиновничких процедура не познају нити једну другу технику општења у међународним односима. Али стална употреба силе временом усађује уверење о непобедивости, затомљује осећај за фино ткање светске политике и утврђује одлучност и жељу за слободом противника. Захваљујући успесима, често лаким и ненаданим, САД су изгубиле контролу над процесима како у иностранству тако и у земљи, будући да је њихов апарат задужен за стратешко планирање и одлучивање, ослоњен на клијентистичке режиме широм планете, слику света прилагодио својим настојањима и жељама а не приликама и сложеним процесима.

Политика САД и европских земаља на простору бивше СФРЈ између 1980. и 2000. почивала је на сарадњи с представницима комунистичких номенклатура прожетим србофобијом и русофобијом. Густо распоређене невладине организације премрежиле су Балкан и потекла је река извештаја, анализа, студија и предлога Вашингтону. Мало по мало, скицирана је политика према СФРЈ заснована на дрезденској идеологији КПЈ, подупрта новим промишљањима експерата за Балкан хрватског и словеначког порекла распоређених по универзитетима у САД и Европи. Посебно место заузимали су српски диситенти попут Милована Ђиласа, Добрице Ћосића („отац нације“), Михаила Михаилова и др. Они су временом постали оци бројног братства које се данас назива Друга Србија и глазура југословенске револуције. Њихове политичке и вредносне ставове обликовала је Империја обилно их хранећи идејама демократије, модернизације, људских права, а науштрб архаичне балканске митологије.

Формирана је спрега која преко пола столећа обликује балканску политику тако да се Пентагон и Стејт дипартмент данас беспрекорно уклапају у пејзаж политике европских сила у 19. столећу. Неосетно су, уз помоћ америчког оружја, настајале државе где им није место и нације где их није било. Тада се веровало у интересу САД. На врхунцу ове политике Белтвеј није ни приметио да се у санитарном кордону (осим делимично Пољске) ослања на елите обузете русофобијом и србофобијом и стога неспособне за самостално и трезвено политичко деловање. Али шта је трезвеност велики знају у миру, а мали науче у рату.

За разлику од Вашингтона и Лондона који још увек не одступају од деветнаестовековне балканске политике, Кремљ је заузео прикладнију (лукавију) позицију – ослањао се на народе борбеног духа чије врхушке прикривају русофобију или је уопште немају (Сирија Асада, Мађарска под Орбаном, Турска под Ердоганом). Након окончања рата у Сирији, сложеног и захтевног по војним и дипломатским дејствима, власник скупих геополитичких актива биће син алавитског генерала Хафеза ел Асада, Башар, победник у рату и руски савезник. Усредсређеност и преговарачке вештине Кремља дале су резултат и на унутрашњем плану, пример је чеченски сукоб. Тамо је син Ахмета, Рамзан Кадиров, који припада једном од највећих чеченских кланова, постао важан савезник Кремља, данас вођа убојите оружане групе у Русији. Чечени су променили страну.

Russian President Vladimir Putin (L) meets with Chechnya’s leader Ramzan Kadyrov at the Kremlin in Moscow, Russia, in this December 10, 2015 file photo. REUTERS/Mikhail Klimentyev/Sputnik/Kremlin

Осим тога, Кремљ је пре четврт столећа предузео ризичан потез, скоро самоубилачки. Полагано је потискивао на периферију елите држава чланица Варшавског пакта и република са простора бишег СССР-а решавајући хитна питања у средишту царства. Данас нешто слично покушава Бела кућа. Кремљ је заиграо опасну игру – руски рулет (русская рулетка) и тако обезбедио време потребно да се консолидује и, у сенци атлантистичког самозадовољства и опијености победом, организује сложене и фине политичке и војне захвате, првенствено у Евроазији и Африци. Ненадано и дрско, Кремљ и Пекинг су се појавили у дубокој позадини Империје која је већ развијала заставу на Црвеном тргу. И данашњи гнев Лондона и Белтвеја знак је панике пред изазовима који долазе.

КО ЈЕ ИЗГУБИО БАЛКАН?

Брзи пад интелектуалних снага и оштрине проматрања персонала Империје (у ствари дегенерација) могао се деценијама пратити у Београду, где су свраћали гласници и моћници. Крчећи терен на путу до Русије империјлна машина, брзоплето и несмотрено, С. Милошевићу је претпоставила Х. Тачија и Ч. Јовановића. А Милошевић је све снаге трошио да се нагоди са Западом, повукао се војно из РСК у договору с Пентагоном, на крају и са Косова. Век пред нама показаће да ли је сувишан напад Империје 1999. променио пут Србије и источне Европе и удаљио их од атлантистичког света. Милошевићево свргавање, потом и уморство у Хагу, било је знак читавом свету да са Вашингтоном нема ни преговора ни разговора. Отреситији су се упитали: морамо ли баш сви да скончамо у Хагу или Либијској путстињи?

Балканска митологија скицирала је лик Ники Хејли (амбасадорка САД у УН) и тужилаца који пропитују Хенрија Кисинџера због наводно незаконите сарадње с Русима (имао је 17 сусрета с Путином од његовог доласка на власт). Томахавци и носачи авиона су довољни, јечи светом аксиом персонала Империје који шпартају балканским друмовима док Кремљ пркосно почиње серијску производњу хиперсоничних ракета и формира најубојитије експедиционе снаге у својој историји. Балкански свет посматрао је и проучавао посртање Русије и просветљење и метаморфозу Кремља и његових представника; неке је са наклоношћу и отпратио. Бринуо се и смешкао посматрајући Шојгуа, Лаврова, Герасимова заузете војно-политичким активама Лондона и Вашингтона: П. Порошенком (краљ чоколаде), Б. Борисовом (снагатор из епохе Тодора Живкова), К. Грабар Китаровић (експерткиње за НАТО интеграције), З. Заевом (стручњак за неуспеле ружичасте револуције), Б. Изетбеговићем (власник ауторских права на књигу „Исламска декларација“) и армијом људи у разгранатој мрежи од Кијева до Лондона и Вашингтона.

Данас тако ствари стоје. Вашингтон је до колена потучен на свом терену, у Београду – главном граду Балкана, где Руса нема читаво столеће (од 1917), а НАТО деценијама у ембахади САД уредно смењује свог представника. То није војни или дипломатски пораз, већ нешто грђе и непоправљиво – концептуални, идеолошки пораз. Шах-мат.

Домете садашњег персонала Империје посредно потврђује и долазак у Европу Стива Бенона, бившег Трамповог саветника за националну безбедност. Он покушава да у ходу престроји политику САД и да брзо образује мрежу квалификованих аналитичара и политичара средњег нивоа који би постали потпора Вашингтона. Истовремено истиче да ће Балкан добити важније место на светској сцени.[1] Али Балкан је геополитичка константа у последњих два столећа а Бенонова изјава наговештава да ће нови војни и спољнополитички апарат Вашингтона пре прихватити константе него што ће их избацивати из сложених геополитичких једначина. Са сличним проблемом америчког апарата, слабим познавањем замршене европске политике и интрига, суочио се Вилсон у Версају. Но, после свега, остаје да се види да ли ће се српска влада бавити спасавањем америчке и европске политике на Балкану или свог народа. The Game Is Over.

РУШЕЊЕ ИЛИ РАСПУШТАЊЕ САНИТАРНОГ КОРДОНА

Санитарни кордон је важна геополитичка фортификација изграђена након Версајског мира између Балтика и Јадрана, читаво ХХ столеће намењена одржавању успостављених односа у Евроазији. Србија се налази на његовом југу и заузима важан војни правац (Морава-Вардар) те је њена будућност повезана с долазећим променама на истоку Европе. Велика расправа о будућности ЕУ наговештава да ће санитарни кордон променити досадашњу улогу. Ако атлантисти победе Русију распустиће га јер је ради тога и створен. У противном, Русија ће га срушити као сметњу на путу ка Европи. Како год, пред Србијом се отварају нове прилике, изазовне и непредвидиве. Расправа о новој улози Источне Европе довешће до отварања посебних питања, рецимо нове улоге Пољске или уређења простора бивше СФРЈ. А на том простору најважнији су српско-хрватски односи.

Осим тога, важно је и питање да ли ће Албанија остати у постојећим границама или ће бити проширена. Ако се Албанија проширује онда мора да се каже зашто и на чији рачун (Црна Гора, Србија, БЈРМ, Грчка), што значи да се договор великих сила постигнут 1999. (резолуција СБ 1244) ставља ван снаге и почиње поновно преиспитивање свих граница на Балкану и у Европи, нови ратови и распарчавање држава. Расправа о положају Албаније разјасниће да ли та земља са Хрватском и даље представља „нож уперен у срце Београда“ будући да хрватске вође истичу „братство по оружју“ с Албанцима. Уједно ће бити одлучено ко на себе преузима ова два у бити антиевропска пројекта: В. Британија, Ватикан, САД или неко други?

Велике силе (пре свега европске) мораће да се изјасне (посредно или непосредно) о томе да ли Хрватска има право да резултат почињеног геноцида (у поврату) над Србима преточи у територијалне добитке. Друго питање је да ли албанској мањини у Србији припада право да изврши етничко чишћење, организује оружану побуну и након тога на српској територији прогласи своју државу? На ова питања пажњу скрећу и представници СПЦ који изражавају бојазан да би Европа могла да прихвати идеју договореног и коначног етничког чишћења као легитимног решења те да овакав модел може наћи примену широм континента.[2] Српска влада ће пре или касније, без обзира на однос снага на међународној сцени, од УН-а и великих сила затражити денацификацију Хрватске из разлога што је у њој изражена србофобија, прогон Срба и величање усташтва. У оквиру денацификације ваљало би поставити захтев да се комплекс концентрационог логора Јасеновац и насеља Јасеновац изузме испод хрватске јурисдикције и стави под управу Савета безбедности УН ради изградње одговарајућег меморијалног центра. Оба питања би морала да се нађу у меморандуму који би влада упутила великим силама поводом преуређења простора бивше СФРЈ са ослонцем на међународно право и историјске чињенице. Влада би тако ојачала своју позицију уочи сукоба у ЕУ који ће се пренети и на источну Европу и Балкан.

ЈАЛТА, РЕЗОЛУЦИЈА 1244 И ПРЕГОВАРАЧКА ПУНОМОЋЈА

Док се руши један поредак и гради нови, преговарачи на сто стављају важне уговоре склапане у ранијим временима, пажљиво се расправљају опаске о њиховом извршењу и кршењу, као и услови за нови договор. Све се премерава на теразије времена. Отуда је за вођства држава које нису за преговарачким столом, а заинтересоване су за одлуке (попут политичких представника балканских држава), важно да уоче магнитуду промена које доноси нови поредак. Наиме, ако се геополитика умешала у прекрајање света онда ваља имати у виду да она ствари промишља у континентима. Специјална питања решавају се након усвајања плана за велике просторе. А на Балкану и Кавказу сваки поредак света фино се подешава, између осталог, потврдом старих и/или успостављањем нових граница.

Овлашан поглед у прошлост открива нам да је за положај Србије важан договор у Јалти и у Версају. Јалта је важна тачка решавања српског питања док су бројни споразуми згодне полазне преговарачке подлоге за међународно-правно уређење простора бивше СФРЈ. Примера ради, тзв. Бриселски споразум из 2013. (потписан од Ивице Дачића и Хашима Тачија) важан је као показатељ настојања појединих субјеката који су тада били за столом а данас су на столу, јер су у међувремену постали геополитички објект. Дејтонски споразум (1995) и Резолуција СБ УН-а 1244 (1999) имају већу тежину јер иза њих стоје сталне чланице Савета безбедности УН.

Уздржаност великих сила на учестале предлоге о прекрајању граница (посебно српско-албанске) не значи да оне немају став и циљеве већ немушто поручују: „Ми који смо се изборили да исцртавамо своје и границе наших поданика, усагласили смо 1999. резолуцију 1244, али још увек не знамо исходе преговора о другим великим питањима од којих зависи уређење Балкана. Рат није завршен и није решена будућност Блиског истока, ни судбина ЕУ, ни улога Кине, ни статус корејског полуострва. Стрпите се!“ Недавна изјава канцеларке Меркел да нема промене граница на Балкану[3] јесте обавезујуће упутство локалним политичким круговима али и јавно истицање жеље Немачке да се не мења стање на терену. Али канцеларка данас није сигурна у којој ће држави сутра осванути: ЕУ, Немачкој, Прусији…

Русија и САД су реакцију на нове предологе о промени граница изразиле суво и тврдо. САД изјавом (амбасада у Приштини, не Вашингтон) дају поруку да Београд и Приштина немају „неограничену слободу деловања.“[4] Русија то чини преко представника за медије МИД-а и министра Лаврова истицањем важеће резолуције 1244, којом се гарантује целовитост Србије. Кремљ упорно напомиње свим заинтересованим странама да није благонаклон према кршењу и пренебрегавању резолуције 1244 будући да је 1999. уложио велики напор да се она донесе. У време њеног изгласавања многи политичари у Србији сматрали су да је Јељцин издао СРЈ, јер јој није продао ракете С-300. Али ако се присетимо напора Строба Талбота и читаве дипломатије атлантиста у Кремљу 1999, те чињенице да Јељцин и Примаков нису имали на располагању солидну дивизију, а кроз Босфор није могао да прође ниједан руски ратни брод, Кремљ је добио више но што се надао.

С једне стране међународно-правно је обезбеђена целовитост Србије, а са друге стране део њене територије препуштен је трупама НАТО пакта. Американци су рачунали с распадом Русије, а Кремљ с бољим положајем у будућности. Овом резолуцијом велике силе су постигле договор да Албанија не добије проширење, Кремљ је остао у игри, Пентагон на терену, а Србија с надом. Као и 1812. Миром у Букурешту. Вреди напоменути да НАТО није успео да преузме у потпуности територију простора СФРЈ иако је ЈНА сарађивала с НАТО пактом. Да ли је покушај Пентагона био прекорачење споразума у Јалти утврдиће опуномоћени представници земаља потписница за преговарачким столом.

Министри спољних послова Хрватске, Албаније и Црне Горе на окупљању „Јадранске трилатерале“ у Драчу, 17. 11. 2017.

Након доласка СФРЈ под надзор УН-а и НАТО пакта, посебно након Дејтонског споразума и доношења резолуције 1244, преговарачке могућности представника новонасталих држава, посебно у погледу успостављања граница, значајно су сужене. О овом питању ће се одлучивати у Вашингтону, Москви, Лондону и Пекингу а расправљати у Берлину и Паризу. На простору бивше СФРЈ осим Београда, који ће моћи да да своје мишљење о појединим питањима, ниједан други међународни или политички субјект, покрет, странка или личност неће бити ни консултовани. У тим околностима Србија нема разлог да прва покреће питање граница, посебно не са појединим државама с којима је већ била разграничена СФРЈ. А још мање с представницима појединих странака, политичких група или покрета без парламентарног, уставног и међународног статуса. Када буде могла, Србија ће преговарати са сталним чланицама савета безбедности УН о балканским границама, а са суседима око детаља разграничења. Ни кнез Павле није преговарао о уређењу сложене државе Краљевине Југославије са терористичком ВМРО, нити са усташама, већ са представницима политичких странака које су биле део парламентарног живота Краљевине и посредно с иностраним чиниоцима.

Наиме, 1999. Србија је ратовала с НАТО пактом око места и улоге у Источној Европи, а не око српско-албанске границе. Године 1999. Албанија није била чланица НАТО пакта нити у рату са Србијом. А вазда је било: границе и територије стичу се или губе једнако – на мач. Свакако, Србија може самовољно да напусти део своје територије али, пре или касније, поново ће морати да се разграничава с једном или више држава, можда у тежим околностима. Садашњи однос снага у свету владу у Београду не спречава да о питањима унутрашњег уређења Србије (широка аутономија за албанску мањину према резолуцији 1244) започне опсежне разговоре са великим силама.

Становништво Албаније и Хрватске, Црне Горе и БЈРМ добиће прилику да након прекрајања Балкана растумаче митску причу о Тројанском коњу. Чека их дуг пут опоравка од помоћи савезника и преиспитивање политике да је туђа штета највећа корист.

Србија данас боље стоји него што би њени суседи и непријатељи из претходних ратова желели јер није имала савезнике какве имађаху Албанија и Хрватска. И спремна је да разговара с албанском мањином уморном од „победничког“ пропадања. Та спремност је постојала и раније, о чему сведоче преговори између албанског премијера Фатоса Наноа и Слободана Милошевић пред рат 1999. Отуда никога у Србији не треба плашити променама поретка света и новим границама. Србија коначно улази у нови ХХI век пун прилика какве није срела од Карађорђа. Да ли ће пасти или васкрснути казују столећа успона и падова после Косовске битке. Живот краја нема, као ни балканска митологија и Србија.

______________________________________________________________________________