Без базе у националној буржоазији и без идеолошке подршке СПЦ десница нема изгледа

Мирослав Самарџић

07:00 27.12.2023.

Због промене међународних околности, пре свега рата у Украјини, наступио је критичан моменат у српској политици. Западу је у овом моменту веома важно да консолидује "блок на власти" у Србији који ће дефинитивно протерати Русију са Балкана.

Проевропска опозиција направила је довољно добар изборни резултат,тако да Запад може да врши притисак на Вучића да заједно са њом направи проевропски политички картел. То би Вучићу олакшало да испуни обећања која је дао у Бриселу и Вашингтону. Да подсетим: од Вучића Запад тражи да призна Косово, уведе санкције Русији и ликвидира политичку аутономију Републике Српске. Догађаји у Београду од 24. децембра могли би да отежају реализацију таквог плана.

Увоз бирача из Републике Српске је крајње неодговоран чин. Тиме се подстиче сукоб између Србa из Србије и Срба из суседних држава. Други ће у својим државама бити оптужени да су продужена рука Београда, или још горе, Москве. А кад дође стани-пани Београд ће их оставити на цедилу, као 1995. Несрећници који су дошли из РС да гласају на изборима у Србији биће следећа жртва напредњачке безобзирне воље за моћ.

Поштени избори у држави у којој постоји толика асиметрија моћи између власти и опозиције су немогући. Формално, сви учесници изборног поступка имају иста права. „Између једнаких права одлучује сила“ (Маркс). Систем у Србији је ауторитаран, деловање противника режима је готово у потпуности онемогућено. Али, постоје бројне слабости у опозицији.

Десница не прихвата да више не може да добија гласове на косовском питању. Покушај Двери да православље конвертује у антисекуларистичку политичку идеологију„хришћанског национализма“ није успео. Политиколози тврде да је циљ политичке мобилизација религије стварање заједнице изабраних чија мисија је да спаси човечанство од претеће и неминовне апокалипсе. Код Срба религиозност је више обичајност и обележје националног идентитета него вера у поновни долазак спаситеља. Национално-православни конзервативизам (светосавље) је културно – политички програм који нема јасан економско-социјални концепт који би могао да конкурише космополитском неолиберализму.

Проблем српске националне деснице састоји се у и томе што не постоји национална буржоазија са релативно аутономном базом акумулације капитала и стабилном позицијом у политичкој структури. Хапшењем и кривичним прогоном Мирослава Мишковића Вучић је обуздао политичке амбиције српске буржоазије која, да би опстала, мора да прихвати подређеност глобалном капиталу. Осим тога, десничарску идеологију пропагира и владајућа странка која је у исто време главни инструмент подређивања Србије владајућим западним силама и претварања наше земље у зависну социјалну формацију. Грамши је писао: „..често такозвана „партија туђина“ није она коју као такву вулгарно означују, него баш она најнационалистичкија партија која мање представља виталне снаге своје земље, а више њихову потчињеност и економску подјармљеност хегемонистичким нацијама.“

Велики хендикеп десног опозиционог политичког спектра у Србији је и у томе што кључна идеолошка инстиутуција деснице, Српска православна црква , подржава Вучића. Без базе у националној буржоазији и идеолошке подршке СПЦ десница нема изгледа да угрози Вучића.

Евролиберали не прихватају да је ЕУ у великој кризи и да је даље проширење потпуно неизвесно и вероватно неисплативо за нове чланице. Странке које припадају коалицији СНП не говоре о класном насиљу. Радници гину на послу, обесправљени су и слабо плаћени. Моћ коју власници капитала имају над радницима је насиље које првима гарантује држава. Коалиција СНП са 23,5 посто гласова вероватно је достигла свој максимум са постојећом политичком платформом. А очигледно је да нема намеру да се мења и да заузме критичнији став према ЕУ.

Обе опозиционе групације морају да мењају своје програме уколико желе да добијају гласове бирача. Велике теме не занимају обичне људе (Косово, ЕУ, екологија). Важно им је како да прегурају до краја месеца. Вучић је поделио милостињу уочи избора и победио.“Хлеб наш насушни дај нам данас.“

Успех листе контроверзног лекара Бранимира Несторовића обично се приказује као највеће изненађење протеклих избора. Такве политичке појаве, попут Несторовића, свугде постоје, а утицај антиваксера и сличних покрета већи је у многим западним државама него у Србији. Странке које су подржавале вакцинацију против ковида имаће у новом сазиву Народне скупштине потпуну доминацију.

Несторовић је класични жовијални, безобзирни демагог који импровизује политичке наступе и труди се да буде екстравагантан. Не брине га много што су му ставови често противречни и бесмислени.

Једна од пропагандних лажи режима, на којој нарочито инсистира Несторовић, је да опозиција хоће да изведе Мајдан у Србији. Запад је у Украјини 2014. срушио проруску владу. У Србији је на власти Вучић који је реализатор западних интереса. Запад њега подржава и нема намеру да га руши.

Протести против шерегулaрности избора могу успети само уколико прерасту у општи бунт против напредњачког начина владавине. Крађе има на све стране, држава је у расулу. Неопходан је масовни народни покрет за спас наше државе, успостављање демократије и социјалне правде. Важно је политизовани друштво и супротставити се ставовима да се ништа не може променити. Брзе промене свакако нису могуће, неопходно је свакодневно упорно ангажовање. Макс Вебер је говорио: „Политика значи снажно, лагано бушење тврдих дасака, са страшћу и мером истовремено.“

У друштвима се смењују стања апатије и политичке мобилизације. Социјални психолози апатију дефинишу као стање емоционалне исцрпљености, равнодушности и одустајање од тражења креативних алтернатива. Али таква равнодушност према друштвеним збивањима могућа је само док постоје минимални услови за голо одржавање живота. Како се Вучићев начин владавине заснива на корумпирању бирача задуживањем на међународним финансијским тржиштима, режим ће трајати док каматне стопе нису високе. Напредњацима прети оно што се десило Савезу комуниста Југославије. Животни стандард у СФРЈ био је већи од продуктивне снаге економије, а делом је финансиран задуживањем у иностранству. Када су америчке Федералне резерве 1979. драстично подигле каматне стопе, даље задуживање више није било могуће и наступила је криза.

Вучићева реторичка критика Запада и повремено додворавање Русији су најобичнији политички блефови. Њему је јасно да нема избора и да ће морати да испуни све оно што је у Бриселу и Вашингтону обећао и већ добрим делом реализовао. У једној од последњих изјава Вучић је рекао да Курти не жели да спроведе ниједан споразум, а Србија ће спровести све, на пристојан и коректан начин. То је најава безусловне капитулације. А кад тај тренутак дође, вероватноћа стварања прозападног политичког картела у Србији биће вероватнија него што то ових дана изгледа.