Одавно је у филму "Давитељ против давитеља" предвиђена могућност да се у Београду једног дана појави неки манијак који дави жене по улицама зато што не воле каранфиле.

Београдски давитељ у поменутом филму био је донекле симпатични манијак, али се 36 година касније појавила његова тотално несимпатична реплика – Београдски давеж – заменик свих „манијака“, који дави људе по телевизијама зато што не воле Вучића.

-Ко не воли каранфиле, не треба да живи – чувену реплику Београдског давитеља, Београдски давеж је заменио реченицом: „Ко не воли Вучића, не треба да живи (у Србији)“.

За разлику од Београдског давитеља који се изненада појављивао из мрака, Београдски давеж се изненада појављује из телевизора, обично рано изјутра кад сав поштен свет спава, и дави све који седе испред телевизора.

Сем њих, пажјиво бира жртве у широкој популацији која воли каранфиле, ал’ не воли Вучића, и прогања их по телевизијама, фејсбуцима и другим неконтролисаним средствима масовне комуникације из периода златног доба.

Филм „Давитељ против давитеља“ почиње прологом: “Можда се питате, шта је то што чини један град истинском метрополом!? Да ли су то саобраћајне гужве. Или мамутска нова насеља. Или је то изградња ултра модерне подземне железнице? Неки сматрају да један град чини метрополом број становника – Београд је одавно милионски град! Други опет истичу значај географског положаја – Београд вековима представља мост између култура истока и запада! Узалуд широки булевари. Узалуд саобраћајне гужве и метрои. Ако у једном граду нема манијака, тај град није метропола!”

Тај пролог, истина, могао би да буде џингл за неку евентуалну кампању Горана Весића за градоначелника Београда, који ће својом појавом показати да је Београд ипак постао метропола. Захваљујући њему.

Горан Весић, дакле, злогласни Београдски давеж, направио је од Београда метрополу јер је она добила оно што један град чини истинском метрополом – правог правцатог манијака, који дави људе по телевизајама, као и све оне који не воле председника Вучића.

Тако да, рецимо, колега Иван Ивановић, од пре неки дан, има утисак да га прогања препознатљиви градски манијак, онај поменути Београдски давеж, који проучава његове приватне пословне уговоре, његове приватне казне за паркинг, његове приватне ресторане, његове приватне адресе, што уосталом раде и сви остали манијаци широм света. Али, док остали светски манијаци имају идеју да не буду откривени, Београдски давеж једини од светских манијака не крије да жели да буде откривен.

-Прати ме неки манијак! – кажу обично они који примете да су на оку манијака, а онда манијак побегне, док је у случају Београдског давежа ствар супротна. “Пратим их!” – он сам призна да некога прати, и не да не бежи, него вас спопада са свих страна малих екрана како би били сигурни да вас прати. Тако да су вам шансе никакве да га пријавите полиције, пошто се он сам пријави да вас прогања јер, ајд што можда не волите каранфиле, него не волите председника, а ко не воли председника, не треба да живи (у Србији).

Са гласом будистичког монаха на издисају и стасом постоља за споменик Стефану Немању, Горан Весић је одавно стекао нескривене несимпатије свих који су га икада видели, па су током последњих београдских избора морали да га сакривају од бирача, како бирачи не би видели шта им се спрема. Мада су бирачи СНС више “морачи”, јербо они не бирају већ морају, чак ни они који морају не би гласали за Весића, те је његова једина животна шанса да буде, како предњи, тако и задњи браник председника Вучића. Који ће знати да цени ту његову слузаву особину да дави оне који не воле председника.

Ситуација са Весићем је постала неподношљива: када иза себе жели да остави неки урбанистички траг, мораш да пазиш да не угазиш у тај траг, или да не упаднеш у рупу неког површинског копа реконструкције нечега ради ничега или реконструкције ничега ради нечега. Те две врсте реконструкције су обележје Весићеве фазе реконструкције Београда по систему – дај да уђем у историју, јер ће се неко једног дана питати – која праисторијска личност је направила ове модерне присторијске урбанистичке захвате?

Био је то неки Горан Весић због кога ће будуће генерације Београђана обележавати Дан сећања на жртве урбанистичких планова Горана Весића и а српска метропола ће имати Булевар жртава Београдског давежа. Тако да сигурно улази у историју.

Историја увек памти храбре, али још више паметне. А ретко памти склиске, тачније оне због којих је маске најбоље носити на задњици.

Или што би рекао песник: Задесио нас је компаратив придева лош, гори, најгори, Горан…

Извор: n1info.com

Ознаке: београдски давеж, горан весић, Дража Петровић