Прочитај ми чланак

БАСАРА: Гашење Шешеља

0

Дани позног Шешеља, започети ономађашњим малтретманом Александре Јерков, настављени гажењем хрватске заставе и јавним јебањем мајке усташке, своју ће завршницу – осим ако се другачије не нареди.

А чисто сумњам да хоће – имати на великом „ђурђевданском уранку“ у Хртковцима, где би се лако могао догодити пичвајз много тежи од гореописаних, али можда са „обрнутим предзнаком“.

Лако би се, наиме, могло догодити да за разлику од Шешељевог хртковачког (србиславског) митинга из деведесетих дебљи крају овога пута извуку и из Хртковаца буду протерани сердар и његове паравојводе, а не локално становништво, тим пре што су ЛСВ и ДС најавили контрауранак. Има ту једна још важнија ствар. Сердар овога пута неће имати подршку – бар не јавну – државе Србије и логистику одређених државиних служби, које су одвајкада биле темељ Шешељеве (повремене) моћи.

Не, међутим, безуслован. Чак и деведесетих, кад год би прекардашио – а знао је да прекардаши – службе су повлачиле своју подршку и Шешељ би се са висина кабадахијског Олимпа стрмопижђавао у дубине апсана, у којима – за разлику од неких других знаменитих сужања – никада није ништа научио.

Из свега последњих година, месеци и дана приложеног, лепо се види да се сердар Шешељ – иако то као интелигентна особа увиђа – врло тешко мири са чињеницом да су пљачкашка економија и право преког суда – бар у облицима из деведесетих – чак и у Србији завршили у ропотарници историје. Нерадо, додуше, и под притиском, али је постшешељским политичким елитама ипак дошло из дупета у главу да је невоља са пљачкашком економијом у томе што се – како је то лепо поставио Миша Васић – једном опљачкано не може поново опљачкати, у шта се уверила чак и весела београдска братија када се, након то је попила врхунска (и багателна) ердутска вина, морала вратити на банатски ризлинг, умал не написах – течни сумпорводоник.

Сасвим је друга ствар питање које ми је јуче у телефонском разговору поставио један блиски пријатељ – зашто Шешеља напросто „не угасе“? Мој пријатељ, наравно, није мислио на гашење у српском, јуначком смислу те речи – дакле „гашење“ метком у леђа или у потиљак – него на директиву државотворним медијским кућама да сердара напросто игноришу, да га чак ни у ријалитије не позивају, што би за резултат врло брзо донело прекривање сердара снеговима, рузмарином и шашем.

То је, да кажемо, чисто филозофско питање. Свега ту има. Можебити да би неки моћници – који ли, Боже – у ствари волели да раде исто што и Шешељ, али то због „виших циљева“ нису у прилици, па им сердареви пичвајзи дођу као мелем на рану, а истовремено и као упозорење једној страни света шта би се у Србији могло догодити ако би та страна – далеко било – ускратила подршку режиму стабилократије.