Pročitaj mi članak

Albanska golgota najveća podvala Srbima koja je do danas proslavljena kroz udžbenike

0

Grčko ostrvo Krf simbol je najtragičnijeg događaja srpske istorije, tek ovde se zaustavilo masovno srpsko umiranje aprila 1916. godine. Ono je počelo nekoliko meseci ranije na ušću Save u Dunav. Tada je na teritoriji današnjeg Novog Beograda bila ukopana austrougarska a na teritoriji današnje Ade Ciganlije srpska odbrana.

Beograd su pored dobrovoljaca, žena i dece branile i 4 britanske, 2 ruske i 1 francuska baterija. Nije to bilo dovoljno pa je mnogobrojniji neprijatelj preko današnjeg Dunavskog keja navro u grad. Neprijatelj ubrzo prelazi i Savu i Drinu a nakon pada Smedereva put prema dolini Morave bio mu je otvoren.

Vlada se tih dana nalazi u ratnoj prestonici Nišu, a kako Srbi večito nešto čekaju, tako i ovde čekaju francusku pomoć iz Soluna. Deca u školama uče francusku himnu a devojke beru cveće da obaspu francuske vojnike koji dolaze. Saveznici nikad neće stići a cveće na niškoj Železničoj stanici dočekaće bugarske okupatore.

Vrhovna komanda naređuje evakuaciju Niša i seli se u Kraljevo koje je planinskim vencima zaštićeno sa svih strana. Onda, nekako ironično, u Kraljevu su regent Aleksandar i vlada bili smešetni u hotelu „Pariz.“ Kolona izbeglica nastavljala je dalje niz reku Ibar i smeštaju se na simbol srednjovekovne srpske slave, tvrđavu Maglič. U koloni volovskih taljiga i fijakera sa srpskim narodom povlačili su se i engleski mornari, Rusi, medicinski radnici iz SAD-a, Danske… Svi oni će završiti u dvorištu manastira Studenice, zadužbine Stefana Nemanje.

Ljudi su se na različitim jezicima čudili kada su videli kako studenički monasi iznose ćivot srpskog kralja Stefana Prvovenčanog i priključuju se izbegličkoj koloni. Njima je bilo čudno ali nije ovo prvi put da se mošti srpskog kralja nose u izbeglištvo, to je već rađeno tokom Prvog srpskog ustanka.

Po dolasku kolone u Rašku napravljen je improvizovani aerodrom na koji su smešteni avioni zvani aeroplani. Oni su korišteni za izviđanje kako kolona i srpska vojska ne bi bila opkoljena. Ulazak na KiM za kolonu je bio ulazak u vreme sećanja i istorije a najviše prolazak kroz Zvečan, dvor Nemanjića. U varoš Kosovsku Mitrovicu koja je tada imala oko 7.000 stanovnika sleglo se 300.000 ljudi što je iznedrio ogromnu glad još prvih dana. Narod je ubeđen da je jedini put koji vodi ka slobodi, onaj preko Metohije prema Crnoj Gori i dalje ka Albaniji.

Na tom putu kolona prolazi i kraj Gazimestana, komandanti srpskih armija ovde su bili svesni da se sudbina srpskog naroda jedino može ponovo rešiti samo na KiM. Put se ipak nastavlja dalje prema Peći, Đakovici i Prizrenu. U Prizrenu je donešena konačna odluka o napuštanju zemlje a komandantima srpske vojske 24. novemra 1915. godine Vrhovna komanda predala je odluku o povlačenju preko Albanije. Oni se nisu odmah složili sa tom odlukom i na desetodnevnom zasedanju komandanata u jednoj trgovačkoj kući u Peći atmosfera je dostizala toliko usijanje da se potezalo i oružje. Najveći protivnik daljeg povlačenja prema Skadru bio je vojvoda Živojin Mišić. On je predlagao da se krene u kontraofanzivu, čak je bio napravio i njen plan gde bi se krenulo u odlučnu bitku na Kosovu polju. Pokušavajući tako da uradi nešto slično što je već uradio tokom Kolubarske bitke.

Vojvoda Mišić nije se slagao sa stavom Vrhovne komande da dok god postoje vlada i vojska, ma gde god se one nalazile, postoji i država. Po njegovom, sve je bolje od napuštanja države preko planina u ciči zime, tako se pored života dovodi u pitanje i samo postojanje srpske države. Mišić je uvideo da je povlačenje samoubilačka misija i predlaže u krajnjem slučaju i separatni mir na šta mu je regent Aleksandar odgovorio:

„Budući da je zbog nas Srba došlo do ovog svetskog rata mi samo poslednji a nikako prvi možemo pomišljati na mir.“ Kao da su Srbi jurišali na Beč a ne oni na Beograd…

Ostao je na kraju sam Mišić, preglasan je a zvanično odluka o daljem povlačenju doneta je na današnji dan 1915. godine. Tako je u istoriji ostalo nezabeleženo da jedna vojska i državni vrh napuste svoju zemlju da bi se preko neprijateljske teritorije sklonili u neku treću državu. Još u Prizrenu pri prvom pomenu o napuštanju otadžbine, trećina srpske vojske odmah je dezertirala. Put u nepoznato nije bio opcija ni za civile, a većina ljudi odavde počinje da se vraća kućama. Vojnici koji nastavljaju dalje, plaču dok zakopavaju svoje topove koji su nepobedivi još od 1912. godine.

U zgradi Prizrenske bogoslovije sakriva se kruna a kralj Petar napušta zemlju.

Iz Prizrena preko Albanije ka Skadru kralj se povlači sa Vrhovnom komandom a glavnina vojske krenula je za Skadar iz Peći preko crnogorskih planina. Sa njima povlačio se i narod, izmoreni, bez obuće i hrane, na debelom minusu i pod čestim napadima osokoljenih neprijatelja, bili su to pravi mučenici novijeg doba.

„Ako ne znaš gde je put do mora, gledaj gde leže mrtvi srpski vojnici“, govorilo se tada.

Na zacrtani cilj neće ih stići 80.000 kao i 150.000 srpskih civila a njih 20.000 nikad neće biti pronađeno. Čim se u Skadru okupila vlada i Vrhovna komanda i uvidelo kolike su žrtve pale, počele su žustre prepirke oko toga ko je kriv zbog odluke o povlačenju i ko je kriv zbog toga što je narod u Srbiji ostavljen da goloruk ide pod nož. Za njima je u Skadar i Drač stiglo i oko 140.000 vojnika i 5.000 civila, ili bolje rečeno, živih kostura. Mnogi srpski vojnici ovde su već bili dve godine ranije u Balkanskim ratovima. Sada se ovde ne umire u borbi, već u miru i od gladi, jer hrane koju su saveznici obećali, nema.

Sveti Jovan Medovski mesto je gde su Srbi prvi put ugledali more, ali mogli su samo gledati u pučinu, ni savezničkih brodova nije bilo na vidiku. Narednih mesec dana ova luka na Jadranskom moru bila je srpska grobnica uključujući i 400 srpskih dobrovoljaca iz SAD-a čiji je brod potopila neprijateljska podmornica. Od tog trenutka daljom sudbinom srpskog naroda odlučivali su Britanci i Francuzi.

Za komandanata luke postavljen je admiral Ernest Trubridž komandant britanske misije na Dunavu i najbolji prijatelj regenta Aleksandra. Nije za čuditi što su prvi brodovi srpske izbeglice prebacivali na drugi kontinent, u Tunis, sve po predlogu francuskog pukovnika Furnijea. Što dalje to bolje, a on je još početkom 1915. godine, posle najvećih pobeda srpske vojske predlagao da se ona preventivno evakuiše sa Balkana. Njihove zemlje će nas osamdesetak godina kasnije najkrvnije bombardovati. Svi srpski saveznici kroz istoriju su se poigravali sa Srbima i njihovom sudbinom trgujući njihovim životima u sopstvenu korist.

Računajući i Solunski front gde većina saveznika nije verovala u srpski uspeh.

Jedan od onih koji je prošao put ove nameštene Albanske golgote bio je i Dobrivoje Milunović, kasnije nadaleko poznat kao monah Kalist. On kasnije piše baš o tim saveznicima pa i samim Grcima koji im na početku nisu dozvolili da pređu u Solun i kako je on bio ubeđen da će napuštanjem Srbije biti doživotni migrant. Monah Kalist nije znao da dok je srpski vojnik krvario na Kolubari, Nikola Pašić je u Nišu potpisao „Nišku deklaraciju“, tj. ideju o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu nakon Prvog svetskog rata čiji kraj nije bio ni na vidiku. Sve se to dešavalo dok su na Drini na tu istu Srbiju u austrougarskim redovima najkrvoločnije jurišali upravo ti Hrvati i Slovenci. Ujedinjenje u jednu ovakvu državu moglo je biti provedeno jedino kroz ratno stanje a to je u prevodu značilo nestanak dve srpske Kraljevine, Srbije i Crne Gore. U nekoj drugoj situaciji koja nije ratna, za to bi morao glasati srpski narod, ovako su to odradili stranci kroz političko kukavičje jaje.

Ovde nije plan bio uništiti samo Srbiju i Crnu Goru, već te teritorije ostaviti prazne a preostale Srbe pretvoriti u jugoslovene. Iako nijedan Srbin toga doba nikad nije ni čuo za reč jugosloven.

Albanska golgota je put napuštanja i čišćenja teritorija. Onima koji ostanu trebalo je nametnuti vid borbe do poslednjeg Srbina a sve za cilj ujedinjenja u jednu državu SHS, koja je mogla biti stvorena samo u ratnim uslovima gde se Srbin ne pita ništa. S toga i ne čudi što će danas Srbe koji odu da se poklone svojim precima na ostrvo Krf, dočekati grb Kraljevine SHS sa kojeg ih simbolično gleda šahovnica. Ona šahovnica pod kojom se Srbi tamanjuju do današnjeg dana.

Albanski put smrti preživeo je i pisac Branislav Nušić, on je u ovom ratu izgubio sina jedinca pa ga je upravo najviše bolela sudbina dece: „Nisam ni slutio da će 40.000 srpske dece naći grobove svoje u snežnim ambisima Albanije a da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine baciti zverima za hranu kao nepotrebno meso.“

Da su se slušali komandanti srpskih armija a ne političari, Srba u Srbiji bi danas bilo minimalno 15 miliona a njene granice bi bile drugačije. Srbija je ovako postala najstradalnija zemlja Prvog svetskog rata sa 62% žrtava muškog stanovništva od 18-55 godina i do danas boluje od neizlečive bolesti, jugoslovenstva.

Živojin Mišić je posle Velikog rata u svojim memoarima zapisao da ni u jednoj kontraofanzivi, pa makar ona bila i totalno samoubilačka, Srbija nikad ne bi izgubila skoro četvrt miliona života. A izgubila ih je, u miru i u odstupanju…