40 ДАНА ОД УКОПОЈЕЊА: Митрополит Амфилохије – духовни учитељ и инспирација

0

Попут многих од нас, припадам обезбоженој генерацији Срба, оној стасалој у времену махања заставицама на слетовима младости брозовског периода. Генерацијама које нису имале ни свест ни самосвест колико је брозовско време било брозоморно, анти-духовно и анти-србско. Ако се томе дода, што је конкретно мој случај, одрастање у породичном окружењу родитеља војних лица, није тешко разумети духовну и етничку обезглављеност човека тог времена. Лично, тек са распадом СФРЈ, разумела сам да мој етнос није југословенски` него србски, разумела сам колико сам удаљена од духовног и духовности. Данас сам стигла до тачке где је сва моја метафизика хришћанска, мој универзум православље.

 Налазим да је то најлепша конструкција створена у глави човека. По светлосној лепоти ненадмашна. Можда је то тачно, можда не, али за мене је то истина. Сад и искуство. A искуство је увек истина. Тачно је зато што је лепо. Хришћанска филозофија је лепа. Да ми се догоди да схватим да је то погрешно, не знам шта бих радила са собом. И сад има периода када сам ближе или даље од религије, али је увек за мене то једини пут наде. Не видим другу наду за свет. Не верујем у прогрес, у идеологије, демократију и њене митове. Демократија је погрешна и суморна вредност, апсурд. Свет је створен да га воде најбољи. Природно је да нисмо сви једнаки, али свако мора бити на свом месту.

Маска униформисаности која се ставља на лице свих мора се одбацити. Тај демократски мит је разарајући као што и демократија неизбежно завршава у тоталитаризму. `Политичка коректност` није ништа друго до нтелектуални тероризам као што су и `ковид` маске на лицу човека пут ка новом тероризму и тоталитаризму.

Да превалим пут од обезбоженог до православног , да са беспућа сиђем и кренем путем, помогао ми је, био инспирација, блаженопочивши Митрополит Амфилохије Радовић. Имала сам ту несрећу да изгубим прво дете, сина. Упокојио се у својој 14-тој години. Канцер. Непосредно после трагедије, од питања које ми је поставио један монах `да ли је ваш син био крштен`, сам занемела. И монахово питање и мој одречни одговор, били су гром из ведрог неба. Гром који удара на сивило и празнину изгубљене људске душе.

Послала сам писмо на Цетиње Митрополиту: Хоћете ли да крстите моје две девојчице ? Великом Божјом и његовом милошћу, крстио је моје две кћери. Беше то 1995 године у манастиру Ваведење у Београду После тога ређају се сусрети са светлосним крститељем моје деце. Никада нећу заборавити париски сусрет 1998 године, када сам са Митрополитом урадила интервју. ( Нин, бр. 2478, 1998). Враћао се из Хага где је био у посети заточеницима Хашког трибунала. `Они су заборављени и од својих. Преко њихових леђа се прелама судбина српског народа и правда 2  вјетских моћника . Зашто не рећи: судбина модерног свијета и орвеловске законитости `новог свјетског поретка`. Зато је добро и човјечно сјетити се како њих у тамници, тако и њихових унесрећених породица. Драгоцена им је на првом мјесту морална помоћ, али и материјална, нарочито њиховим напаћеним породицама`.

У наредним сусретима, Митрополитова реч и поглед, поглед само на изглед и први поглед мрки, претварали су се у зрак који зрачи светлошћу која се пробија до најдубље жице људске душе. Његова мисао и реч духовника и личности јаке индивидуалности, умела је људском бићу да приближи божанску светлост. У човеку је укорењена жудња за светлошћу.

Светлост је непосредно сазнање и истина, лепота и самилост, стваралаштво и успон, просветљење и оплодња, Бог у нама. Чим се у човеку појави светлост, нема више никаквих моћи изван њега.

На жалост, у савременом друштву проучавају се углавном само два логички степенована нивоа постојања. Чулна – материјална последица и формално симболички језик.

Најдубљи ниво егзистенције, духовни, је потиснут. Амфилохије Радовић је имао ту духовну снагу да разгрће потиснуто у људској души, да вас води ка светлости, све док не осетите да је та светлост божанска, да је она љубав и Бог у вама.

Тако је Митрополит, тај харизматични храст на трави Православља, постао моја инспирација. Инспирациони говорник који даје инспиративну енергију, која вас кад уђе у ваш живот оплемењује и без сопственог присиљавања тера на дејство. Вољни подстрек, унутрашње надахнуће, необјашњива унутрашња снага која има моћ да управља вама.

Негде 1984-85 године, када почиње моја потрага за истинском историјом нашег народа, кроз сусрете са Милићем од Мачве, сазнала сам да он заједно са Амфилохијем Радовићем, тада професором Богословског факултета у Београду, обилази катунске цркве по Црној Гори. Њих двојица су их чистили и уређивали, ослобађали их од набацаног смећа. Тај чин Митрополита, то скидање временских наслага са наших светиња, оставило је на мене дубок траг. Зар сви ми пред собом и Богом, пред нашим прецима, немамо обавезу да скидамо слојеве времена са наших предака и пра-предака , чувамо њихове опоруке, духовност и традицију? Ако то не чинимо, дубоко верујем да смо онда грешни. Касније, током рата на Космету, док је Митрополит тражио и сахрањивао тела српских страдалника, заронила сам ка дубини Косовског завета. Гледајући како Митрополит, попут српског Дантеа, сагледава поноре `Косовског судилишта` састављајући раскомадана тела и молитвом тешећи пострадале, стремећи ка циљу Лучи Ловћенског Свевидца. Боже драги,колико је тај Ристо, рођен на Божић, дубоко спознао Космет као нашу изворну структуру! Као срж!Као небески портал! Скептици у томе не могу видети ништа. Наш род мора у томе видети све.

Мој последњи сусрет са Митрополитом током месеца септембра, догодио се месец дана пре његовог упокојења. Примио ме је на Цетињу. Већ је био добио моју књигу разговора са угледним француским личностима `Ја сам на страни Срба` коју сам му понела (у књизи је и његова реч).Разговор је почео у 17 часова. Завршио се у 18 часова и 10 минута. Како је благословено било бити крај њега, упијати његову реч! Био је у сјајној форми и духа и тела. Са осмехом причао о малим Инкама које је крстио у Јужној Америци, са осмехом ме питао `И шта 3 каже та ваша Олга Луковић-Пјановић о којој сад пишете… са осмехом питао како су Ана и Милица, дао им благослов …

Светлосни Ћедо наш, духовни бедему, светионику Православља и Христа, Егзарху Светога трона Пећкога! Људска громадо, мислиоче и разумитељу нашег апокалиптичног времена! Дико наша, брано ваљања СПЦ у мочварни глиб трулих компромиса! Ти, који си говорио наглас оно што други шапућу, попут јунака Андерсенове бајке који говори `Цар је го`!

Ти, који материјално ништа ниси имао осим свог одела! Како је часно и благословено било знати те! Благословени смо сви ми који смо могли да те загрлимо. Пред Лучин дан, твоје људски раширене руке, само који трен после, постадоше крила! Винуо си се далеко и високо. Ка Светом Василију Острошком и Његошу!

Ми, овоземаљски, остајемо загледани у Сунце, Небо, Твоју светлосну звезду. Твоја мисао, мисао јаке индивидуалности, заправо је била вибрација преко које смо осећали јединство с универзалним духом и с вечношћу. На одређеном нивоу, а тај ниво био си Ти, дух је она супериорна и реална снага који ланцем снажних вибрација одржава јединство и континуитет кроз вечност.

Рођен си да вечно живиш. Наша вечна инспирација. Нама остаје аманет. Да и физички вратимо Његоша на Ловћен, тамо где си га Ти још за живота, као есенцију наших живота, и вратио. Да на Ловћен `вратимо крст часни и Његошеву цркву , и њега у њу да вратимо`(Бјеседа Амфилохија изговорена на Преображење на Кључком Тавору, 2016.године). Аманет су и нам три грумена земље, Косовске, Морачке, Јасеновачке, по твојој жељи бачене на твој ковчег.

Јасеновачки грумен земље, избледео у нашој свести под утицајем полувековних лажи и превара, морамо, попут враћања Његоша на врх, вратити на врх нивоа наше колективне свести, како би смо због сазнатог јуче, стварали лепше сутра.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!