Прочитај ми чланакОткад је доведен на власт, Вучић је наметнуо јавни дискурс који је девалвирао цивилизацијске вредности, морал, идентитет, породицу и, напослетку, политику. За тај прљави посао ангажовао је Шешеља, Брнабићку, Јованова, Бакареца, Вучићевића и Бокана, који јавно признаје да се моли Богу да побије антисрпско „крдо свиња“, студената и побуњених грађана. О најављеном обрачуну са Жељком Митровићем и тихом дистанцирању Предрага Ранковића Пецонија од вође картела пише заменик главног уредника Магазина Таблоид, Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски сарадник и пријатељ Александра Вучића.
Политика је низводно од културе. Ендрју Брајтбарт је том девизом прецизно описао политикантску стратегију, којом Александар Вучић уништава српско друштво.
У складу са дефиницијом, коју је истакао амерички конзервативац, Вучићеви политички поступци и изјаве представљају последицу промена у култури. Гадости, које је раширио у медијима, образовању и јавном дискурсу, утицале су на девалвацију вредности у друштву, на однос према породици, идентитету и моралу, па и према држави. Вучићева политика само прати ток културе који су обликовали Пинк, Информер и остали режимски блатоиди. Монструозне поруке, пласиране кроз медије, образовање и индустрију забаве, направиле су простор у коме је њиховом креатору омогућено да мења законе у складу са политичким и коруптивним потребама, да краде изборне резултате и доноси одлуке које су нанеле трајну штету државним и националним интересима.
Услед уских когнитивних способности, Вучић, сигурно, никад није ни чуо за Брајтбарта, али његову девизу је спровео у дело подстакнут властитим карактером и обуком коју је прошао код Војислава Шешеља.
Као у песми, „прејак за рокенрол, преслаб за кик-бокс“, Вучић је меру својих менталних деформитета нашао у Српској радикалној странци. У себи је гајио исту врсту зла, али није имао довољно снаге да га јавно презентује, не на начин који је примењивао његов политички отац. Међутим, Вучић је и тада знао да бестидна бруталност даје жељени резултат. Пристојни људи су одбијали да улазе у радикалски обор, да се ваљају у шешељевском глибу, а онда су црвени војвода и његове шарене слуге то представљали као вештину у дебати, која увек доноси уверљиву победу.
Вучић је уживао док је слушао како Шешељ демолира политичке противнике прљавим увредама на рачун њихове деце, родитеља и осталих чланова породице, укључујући и давно упокојене претке. Да је добро савладао ту школу, Вучић је доказао у време пуча у СРС-у. Пуштао је гласине да се Шешељева супруга Јадранка швалерише са телохранитељем Сретеном, а и у медијима говорио да је Шешељев најстарији син Никола окорели наркоман.
Наводно, Вучић му је отплаћивао коцкарске дугове, давао му велику плату у својим дневним новинама Правда, а Никола му није био захвалан. Колико је био посвећен демолирању лика и злодела свог првог идола, видело се по томе што је власторучно написао фељтон о Шешељу. Уз оптужбе да се Шешељ дивио Брозу, Павелићу и Хитлеру, Вучић је убацио и цитате из интервјуа прве Шешељеве супруге Весне, који је 1993. године објавила Даница Драшковић у Српској речи.
С обзиром на исту врсту моралних деформитета, тешко је проценити где престаје Шешељ, а почиње Вучић. Данас то није ни битно, опет су уједињени у злу. У Вучићевом политичком, а свом лукративном интересу, Шешељ свакодневно прети студентима и побуњеним грађанима, позива на хапшење и употребу ватреног оружја.
По старом обичају, патолошки страсно вређа свакога ко засмета Вучићу, чак и Ивицу Дачића, коме је у директном преносу рекао да му је баба курва, напустила је мужа с којим је имала деветоро деце и отишла за Шиптара. Режисера Горана Марковића, који се одавно нашао на напредњачкој црној листи, Шешељ је покушао да увреди тврдњом да му се мама, славна глумица Оливера Марковић, проституисала са Немцима у време Другог светског рата. У тим и таквим болесним иступима Шешељ је само изговарао оно што Вучић мисли и жели да чује.
Са свесном намером да максимално загади јавни дискурс, Вучић стимулише припаднике свог крда да што агресивније вређају све и свакога. За те потребе користи примитивну простакушу Ану Брнабић, психо-физички деформисаног Небојшу Бакареца, ботоксирану двоцевку Сандру Божић, као и немутираног и неаутованог Миленка Јованова, који пискавим гласом упозорава „блокадере“ да су добро прошли, јер – да их није Вучић спречио – напредњаци би извршили покољ као у Ирану, масакрирали би 40.000 протестаната. За исте потребе, Вучић користи и душевне болеснике, који заразу шире по друштвеним мрежама. Ругају се мајци убијеног младића, објављују адресе и приватне телефоне студената и чланова њихових породица, криминализују побуњене грађане и отворено позивају на насиље.
Вучић добро зна какву штету прави таквим политичким канибализмом. Зна кога, како и зашто употребљава. То доказује пример Драгослава Бокана.
За три и по године, колико је аутор овог текста провео на месту главног уредника Вучићевих новина, у Правди сам објавио на стотине изјава и интервјуа његових политичких противника. И у време распада СРС-а, у Правди су добијали простор сви радикали, који су остали верни Шешељу. Уосталом, Анђелко и Андреј Вучић су тужили радикалског посланика Јадранка Вуковића управо због изјаве објављене у Правди. У Вучићевим новинама сам објавио фељтон из моје књиге о Славку Ћурувији, и то у 16 наставака. Вучић је све то поднео спортски. Вероватно му није било пријатно док је читао те текстова, али имао је снаге да прећути чак и наслов: „Радикали нису убили Ћурувију; да јесу, они би га појели“.
Међутим, није могао да се уздржи од критике када сам пустио интервју са Драгославом Боканом. Пола сата ми је објашњавао све што сам и раније знао: да је Бокан опаки психопата, беспризорни манијак кога би требало изопштити из друштва. У шешељевском стилу, описивао је анамнезу Боканове болести, истичући наследни фактор, који је доказивао тврдњом да, наводно, „има ретардираног брата“.
Тадашње оптужбе сада су прерасле у неопходне квалификације на основу којих је Бокан добио место под Вучићевом сукњом, а и у Управном одбору Народног позоришта. Неморално-паразитску подобност, Бокан је доказао хиљаду пута, па и пре неколико дана, када је рекао: „Остаје нам само да молимо Бога да то крдо свиња отрчи у провалију и само заврши са својим невероватним антисрпским и антицрквеним експериментом“.
За Бокана, односно Вучића, грађани који траже да државне институције утврде ко је одговоран за масовно убиство под надстрешницом новосадске Железничке станице, нису ништа друго, него крдо свиња, које заслужује смрт! Две моралне наказе, искомплексиране својим психичким и физичким недостацима, моле Бога да убије студенте!
Својим огавним поступцима и изјавама, Вучић и његови лојалисти потврђују тачност Брајбартове оцене да уништавање друштвених вредности, морала и јавног дискурса ствара услове за издајничку и пљачкашку политику. У заједничком злочиначком подухвату против Србије најзначајнију улогу имају медији, ако тако могу да се назову гласила која су уређивачку концепцију ускладили са Вучићевим здравственим картоном. Но, као и њихов вођа, тако пропадају и они.
Кад је почео рат у Украјини, Жељко Митровић је експресно заузео страну. На телевизији Пинк је забранио теме и госте, који нагињу ка Русији. Транспарентно, у друштву тадашњега амбасадора Кристофера Хила, одевен у мајицу са бојама заставе САД-а, пред камерама се заклео у верност Америци, бастиону демократије.
Први рачун за ту одлуку стигао му је пре неколико дана, када је Америка почела војну акцију против Ирана. Телеком Босне и Херцеговине је одмах прекинуо сарадњу са Митровићевом медијском империјом. Сви канали Пинка избачени су из понуде босанско-херцеговачких кабловских оператера. Митровића то није поколебало. Уверен да је на страни победника и да ће то успети да наплати, обратио се „својим драгим Бошњацима“.
– Ја, као неко ко је у Сарајеву добио пасош Босне и Херцеговине као заслужни грађанин за међуетничко помирење почетком двехиљадитих, морам да приметим да је то што сам ја на америчкој, а не на иранској страни, вероватно разлог што више нећемо сарађивати са БХ Телекомом у Босни. Ово практично значи да 70 ТВ канала које производи тв Пинк, неће више бити у понуди овог телеком оператера у БиХ, јер се интереси гледалаца код одређених кабловских оператера више не сматрају кључним, већ религијска и политицка опредељења! Што се мене лично тиче, ја ћу остати привржен идеји о братству бошњачког и српског народа али и привржен идеји да сви треба да се водимо здравим разумом, толеранцијом, али и сопственим интересима. Драги моји Бошњаци, неће нас поново посвађати ни БХ Телеком, ни било која политичка партија, а имена мудраца који учествују у овој квази-бизнис сеанси, памтиће Пинк ЗАУВЕК! Видимо се ускоро у Сарајеву!
Ваш Жеx вечни и неизлечиви југоносталгичар – наводи се у саопштењу Жељка Митровића.
Иако је увек био опрезан при избору стране, изгледа да Митровић не схвата да ће се ускоро наћи и на још озбиљнијем удару „мудраца који учествују у овој квази-бизнис сеанси“. Исти „мудраци“ ће истим поводом – због његовог американофилства – кренути у обрачун са Пинком и у Србији. Ускоро, кад САД објаве имена појединаца и фирми које су се нашле на њиховој црној листи, Митровић ће се наћи на нишану браће Вучић.
Иако је некада давно, у својој Правди, момачки подносио текстове који су га критиковали, откад је на власти Вучић не трпи ни најмању дозу критике. Предводи хајке на неподобне новинаре и уништава медије, монтира оптужнице и судске поступке, па нема сумње да Митровићу неће опростити подршку Америци.
Уосталом, тај сукоб је почео још пре неколико месеци, кад је Вучић ритаулно запоставио Пинк и своја „ексклузивна обраћања“ преселио на ТВ Информер. По узору на Пинк, и Информер већ годинама трује српску јавност, али постоји огромна разлика у водећим људима тих инфективних телевизија. Митровић је зимзелени статус стекао успешним прелетањем на страну сваке нове власти, а Драган Ј. Вучићевић је, условљен властитим карактером и коефицијентом интелигенције (капацитета 0:0), успео да затвори сваки потенцијални излаз из Вучићевог картела. Док се ДЈ Жеx узда у Американце, његов портабл-двојник ДЈ Вучко се нада да ће успети да побегне у болест.
Вучићевић је недавно оперисан у Немачкој. Иако је, и пре и после те хируршке интервенције, тврдио да је здравствени систем у Србији скоро савршен и да лекари и пацијенти лажу када кажу да су услови очајни, да нема довољно ни здравственог особља, ни медицинских средстава, Вучићевић је лекарску помоћ потражио у иностранству. На страницама својих новина и у емисијама своје телевизије објавио је на десетине туђих здравствених картона, али не и свој. Што је најгоре по њега, Вучић му не верује да је болестан, па од њега захтева да настави са ваљањем у напредњачком блату.
Паметнији од Митровића и Вучићевића, Предраг Ранковић Пецони припрема тихо и прикривено бекство из Вучићевог крда. Ранковић преговара са Драганом Шолаком о спајању њихових медија. План је да се изврши докапитализација ТВ Хаппy, па да Шолак постане већински власник. Уз оно што највише воли – паре – Пецони би добио прилику да се повуче са медијске и политичке сцене, а Шолакова Нова С добила би националну фреквенцију.
Сва превирања у картелу неће утицати на коначан резултат. Вучића неће спасити тровачи попут Шешеља, Јованова, Бокана или Д.Ј. Вучићевића. Узалуд прете и спроводе терор, све се надајући да ће им Бог услишити молитве и побити „крдо свиња“, како називају студенте и побуњене грађане.
Дошло је време за оздрављење српског друштва од напредњачке заразе. Терапија се зна: смена власти и ослобађање институција, укључујући правосуђе, које ће процесуирати Вучића и његове саучеснике у заједничком злочиначком подухвату.
