Pavle Mirović (19) je jedini mladić u Evropi koji sa dijagnozom autizma istrči polumaraton i maraton i osvaja medalje i u regularnoj konkurenciji. Pavlova majka Dragana Mirović za Njuzmaks Balkans govorila je o Pavlovoj dijagnozi, ali i nepobedivoj volji i spartanskom duhu koji ga vodi.

Драгана је истакла да су симптоми аутизма препознати још у раном периоду, а да је болест дијагностикована у осмој години живота.

„Још негде са две и по до три године постало је јасно да постоји неки проблем у његовом развоју. Дијагноза се ипак поставља када се заврши рани развојни период. Павлу је дечији аутизам формално дијагностикован у осмој години“, навела је његова мама.

„Када се дијагноза прихвати, живот се преокрене“

Прихватање аутизма је за њих као родитеље било врло тешко.

„Врло је тешко кад имате наизглед и у погледу здравља савршено дете, а схватите да његов живот неће ићи током који очекујете. У периоду сазнавања да постоји проблем, родитељи обично посежу за алтернативним методама и решењима и прибегавају надању да то није то што јесте. Докле год родитељи живе у ишчекивању да ће се нешто променити, то је јако стресно“, испричала је Драгана.

Прекретница је била прихватање да Павле није као друга деца и да је сваки мали корак за њега заправо велики.

„Када се дијагноза прихвати, живот се преокрене“, нагласила је Драгана.

„Временом смо видели да је јако талентован“

Уз аутизам често иде и хиперактивност. С обзиром на то да је Павле био изузетно хиперактиван, родитељи су сматрали природним да његову енергичност усмере ка спорту.

„Павле је као дете волео да се пење, да трчи, проходао је односно протрчао са девет месеци. Спорт нам је зато био природно усмерење за њега.
Нама је то значило јер смо желели да га код куће примиримо, да му вишак енергије усмеримо ка нечему и нисмо одмах имали представу о томе колико је заиста надарен за спорт. Временом смо видели да је јако талентован“, навела је Павлова мама у разговору за наш портал.

„Тата није могао да га стигне у трци на пет километара“

Додала је да су потешкоће имали за време ковида, када је излазак после одређеног времена био забрањен, што је био проблем за Павлову хиперактивност.

„Родитељи су успели да се изборе да се деци са аутизмом дозволи да излазе и после предвиђеног времена. Тата га је водио на Кошутњак где су заједно трчали и приметио да не може да стигне Павла у трци на пет километара“, рекла нам је Драгана.

Павле је, каже његова мама, променио више клубова.

„На почетку је ишао на спортске радионице за децу са посебним потребама, а после су га приметили из Специјалне олимпијаде па је почео са њима да се такмичи. Данас је члан клуба ‘Тркач 011’. То је огранак Звезде где га тренира чувени атлетски тренер Деско Гајић.

„Прави пример за све“

Додала је да такође тренира и са Бранком Хрњазом који му је ‘партнер’ у трчању на полумаратонима.

„Павле мора да има пратњу да не би залутао негде. У оквиру новобеоградске атлетске лиге трче на Ушћу десет, 15, 20 километара“, напоменула је Драгана.

Бранко Хрњаз рекао нам је да је Павле прави пример за све.

„Сваки пут ме изненади својом вољом, снагом, издржљивошћу и упорношћу“, напоменуо је његов тренер.

Прави Спартанац

Поред талента, ту је и упоран и континуиран тренинг.

Када је реч о активностима, Павле два пута недељно иде на индивидуалне тренинге, четири пута недељно тренира у клубу „Тркач 011“, а са татом два пута недељно иде у теретану.

На тркачкој стази је, каже Драгана, Павле свој на своме.

„Види се да га то испуњава и да му прија иако није вербалан па не може то да каже“ истиче његова мама.

Драгана је на Павла изузетно поносна.

„Он је једно заиста добро и послушно дете. Има он својих фазона, али је један прави Спартанац. Ако крене да трчи, трчаће до изнемоглости, чак иако је повређен. Има тако јаку вољу да то надјачава његов проблем са аутизмом“, истакла је Павлова мама.

Павле ниже медаље

Говорећи о Павловим успесима, Драгана је истакла да је више пута истрчао Београдски полумаратон.

„Највећи успех била му је трка на Дунавском полумаратону у Апатину где је освојио сребро у регуларној конкуренцији до 19 година. Освојио је и два пута прво место на параатлетском такмичењу у Крушевцу на 5.000 метара. На државном параатлетском првенству на 1.500 метара освојио је сребро и бронзу“, навела је Драгана.

Скренула је пажњу и на то да Павле не трчи са својом категоријом спортиста јер нема довољно тркача са интелектуалним тешкоћама да би се организовала трка само за њих. Додаје да особе са интелектуалним потешкоћама имају велики проблем да се укључе у параатлетска такмичења.

„Покушавамо да анимирамо Параатлетски комитет јер они углавном раде са телесним инвалидитетима и немају искуства када је реч о интелектуалним оштећењима.

Истиче да Међународни олимпијски комитет предвиђа категорију Т-20, али да нико из наше земље није квалификован у ту категорију због непознавања процедуре.

„Покушавамо да се повежемо са лекарима из Хрватске јер у Србији немамо лекара који има лиценцу да може да категоризује играча у ту категорију. У Хрватској их имају па да макар видимо каква је процедура. То траје већ две, три године и чини ми се као да не постоји заинтересованост да би тиме почели да се баве“, закључила је Павлова мама.

Izvor: Njuzmaks Balkans

Oznake: autizam, Dragana Mirović, maraton i polumaraton, medalje, Pavle Mirović