Pročitaj mi članakPavle Mirović (19), koji se takmiči u regularnoj konkurenciji sa dijagnozom autizma, istrčao je Beogradski polumaraton održan u subotu, za jedan sat, 59 minuta i 45 sekundi (1:59:45), čime je oborio lični rekord. Njegova majka Dragana Mirović govorila je za Newsmax Balkans o Pavlovom uspehu.
Trkači Beogradskog polumaratona prelazili su stazu sa usponima na distanci od 21 kilometar.
Podsetimo, Pavle je jedini mladić u Evropi koji sa dijagnozom autizma istrči polumaraton i maraton i osvaja medalje i u regularnoj konkurenciji.
Pavlova majka Dragana Mirović za Newsmax Balkans ispričala je kako je izgledao dan trke i kako se njen sin osećao nakon uspešnog finiša.
Govoreći o težini staze koju je Pavle istrčao, istakla je da je ruta bila jako zahtevna.
„Generalno je staza jako teška, naročito kraj, peli su se uz Cetinjsku ulicu, što je naporno kada su trkači na izmaku snage. Bilo je puno ljudi, što Pavlu ne odgovara jer ga veliki broj ljudi uspori, ne možeš da kreneš punom snagom, a i zbog Pavlovog problema – veliki broj ljudi mu odvlači fokus i pravi problem u saradnji sa njegovim sutrkačem, odnosno trkačkim pratiocem – Brankom Hrnjazom“, naglasila je Pavlova majka.
Pojasnila je da je Hrnjaz, trčeći uz njega, morao da vodi računa da Pavle ne odluta u nekom momentu.
Dodala je da je, zbog svih tih aspekata, Pavle usporio i da inače može mnogo brže da trči.
„S obzirom na broj ljudi i težinu staze, to je izvanredan uspeh“, napomenula je naša sagovornica.
„Posle trke svi su bili izmoreni, a on sa osmehom na licu“
S obzirom na to da je Pavle neverbalan, svoje emocije najbolje iskazuje fascijalnom ekspresijom.
Na njegovom licu, kaže Dragana Mirović, posle trke, sreća i sjaj bili su očiti.
„Oseća da je postigao uspeh, to se ogledalo na njegovom licu, u očima, sav je sijao posle trke. Videlo se da je zadovoljan, svestan je da je nešto dobro uradio. Kako se osećao najbolje se vidi na slici na kojoj je uslikan posle finiša trke, gde su svi oko njega iznemogli, umorni, a on, sa osmehom na licu, samo što ne potrči dalje“, rekla nam je kroz osmeh Pavlova mama.
Ne umor, ali slabost u nogama stigla ga je kod kuće, napomenula je ona.
„Hramao je kad je došao kući, ceo dan nije mogao da hoda. Pavle ima snagu i energiju, mogao bi i maraton da trči, što se tiče izdržljivosti, ali je to veliki pritisak na stopala“, napomenula je naša sagovornica.
Govoreći o njenim utiscima nakon Pavlovog uspeha, naglasila je da su oni impozantni.
„Osim što je Pavle dobra duša, nevina, dečja, ima čeličnu volju kojom sve postiže, vrlo je zahvalan za rad, vole ga u klubu, nema specijalnih potreba u odnosu na sve ostale. S njim je lako i zahvalno raditi jer se taj rad s njim isplati i ima dobre ishode“, ocenila je naša sagovornica.
„Trenira non-stop“
Pavle trenira u klubu „Trkač 011“ sa trenerom Deskom Gajićem.
Govoreći o pripremama, Dragana je istakla da se Pavle nije specijalno spremao za polumaraton, samo je učestalije išao na treninge.
„On non-stop trenira. Pripremamo ga za takmičenja za 1,5, tri, najviše pet kilometara. Klub u kom trenira trenira regularnu decu, ne onu sa posebnim potrebama. Oni se na treninzima spremaju za trke kraćeg dometa, tako da se nije naročito spremao za sam maraton. Možda su poslednjih mesec, dva trčali na duže staze“, precizirala je.
Teško do kategorije za paraatletska takmičenja
Dragana je u razgovoru za naš portal navela da generalno osobe sa intelektualnim poteškoćama imaju veliki problem da se uključe u paraatletska takmičenja i da imaju poteškoće kada je reč o kvalifikaciji za kategoriju T-20.
„Uspeli smo da se povežemo sa bugarskim lekarima i oni su nam mnogo pomogli. Doktorka Deskalova koja vrši njihovo licenciranje je obavila razgovor sa nama i Pavlom, napravila njegovu psihološku procenu i napisala izveštaj jer je ovlašćeni lekar za organizaciju Virtus koja daje sertifikate baš deci sa intelektuialnim poteškoćama. Naša paraolimpijska organizacija nije članica Virtusa, tako da kad su dobili izveštaj, poslali su zahtev za članstvo, tako da opet zavisimo od naših. Pa kad Pavla prime u tu organizaciju, ali prvo mora da se učlani nacionalna institucija, onda će mu dati Virtus broj kojim će biti licenciran za međunarodna takmičenja“, pojasnila je sagovornica.
Dodala je da je to specijalna procedura jer je to komplikovana kategorija.
„Nude nam i da se Pavle takmiči za Bugarsku ako ne uspe da završi te procedure kod nas“, rekla nam je Dragana.
„Nastavak redovnog školovanja pod znakom pitanja“
Pavle ide u Srednju zanatsku školu i trenutno je druga godina, međutim, Dragana je izrazila zabrinutost kada je reč o nastavku njegovog školovanja.
„Naš zakon ne prepoznaje decu sa posebnim potrebama, ona su uključena faktički u redovno obrazovanje. Zakon ne uvažava činjenicu da im treba produženo školovanje. S obzirom na to, ide se na neke korake da se Pavle svake godine ispiše, pa upiše u isti razred, ali obavešteni smo da ove godine izgleda neće dozvoliti ponovni upis deci koja su se već ponovo upisala, što će nam biti veliki hendikep“, rekla nam je Dragana.
Naglasila je da Pavlu, kao detetu s autizmom, treba jedan strukturiran dan i socijalni kontakt, kao i dodatno obrazovanje jer on ta znanja usporeno prihvata.
„Ne znam šta ćemo da radimo sledeće godine, da li da ga upišemo kao vanrednog učenika negde, ali onda gubimo pravo na ličnog pratioca kog socijalna zaštita obezbeđuje jer je ta usluga vezana samo za redovno školovanje. Direktor je pokušavao da pomogne, ali zakon je veoma striktan. Pavle je navikao na tu sredinu, deci sa autizmom je bitno da se rutina održava. Postoje dnevni boravci, ali su pretrpani i ima ih mnogo manje nego dece u Beogradu kojima je potreban, tamo nije strogo strukturiran dan, što je problem za njega“, zaključila je naša sagovornica.
