Скупштина Србије усвојила је буџет за 2026. годину онако како ова власт усваја све што јој падне на сто: брзо, без стварне расправе, без јавне контроле, у пакету са још 57 тачака које би у свакој нормалној држави заслужиле засебне седнице, јавне расправе, амандмане и пажњу грађана. Али ово није нормална држава, већ политички механизам који је парламентаризам претворио у керамичку фигуру , стоји, а не служи ничему.
Усвајање буџета, које би требало да буде најважнији демократски чин у години, сведено је на пуку формалност. Власт годинама спроводи исту матрицу: убацити што више закона у исту скупштинску сесију, запљуснути посланике лавином материјала коју је немогуће прочитати, а камоли анализирати, и у таквој збрци изгурати све што је политички потребно режиму.
Када парламент у једном дану „жваће“ 58 тачака дневног реда, то више није законодавни дом — то је покретна трака за печаћење одлука донетих изван институција. Таква пракса није случајна, већ намерна. Власт тиме гуши демократску расправу, блокира посланичку контролу власти и онемогућава било какву суштинску улогу парламента.
Опозиција у таквом систему делује немоћно — и то не зато што нема аргументе, него зато што парламент више није место где аргументи нешто значе. Он је претворен у строго контролисан простор у којем већина механички притиска тастер „за“, а свако неслагање или питање третира се као сметња у систему.
Овако устројена Скупштина не може бити ни инструмент надзора, ни кочница самовољи власти, ни гарант демократских процедура. Она је инструмент власти, а не институција државе.
У том контексту, све више добија на тежини питање да ли опозиција уопште треба да легитимише рад овакве Скупштине својим присуством. Када је парламент сведeн на политички декор, када расправа не постоји, када посланици не добијају време да читају предлоге, а камоли да амандманима утичу на њих, онда учешће опозиције постаје симболично — и у најгорем случају, постаје привесак нелегитимне политичке праксе.
Овај буџет, са пројектованим растом од три одсто и дефицитом од 337 милијарди динара, још једном доказује да власт наставља исту политику континуираног задуживања, фискалне магле и нереалних пројекција. Али много опасније од самих бројки јесте чињеница да су оне усвојене у институцији која више нема капацитет да врши демократску контролу.
Сваки пут када Скупштина изгласа 58 закона у једном дану, грађанима треба да буде јасно: ово није држава која ради. Ово је држава која симулира рад.
И зато је бојкот рада овакве Скупштине све више не политичка одлука, већ борба за елементарну институционалну пристојност и доказ да се легитимитет онога што је постало гола форма више не може одржавати присуством опозиције у клупама.






