Od 2012. godine do danas, u okviru procesa „normalizacije odnosa“ Beograda i Prištine, pod pokroviteljstvom Evropske unije i uz podršku Sjedinjenih Američkih Država, potpisani su i sprovedeni brojni sporazumi koji su suštinski izmenili položaj države Srbije na prostoru Kosova i Metohije.

Бриселским споразумом из 2013. године прихваћена је интеграција српских безбедносних структура у систем тзв. Косова, уз обећање да ће бити формирана Заједница српских општина, што до данас није реализовано. Наставак тог процеса, познат као Бриселски споразум II, између 2015. и 2016. године проширио је интеграцију на области правосуђа, катастра, енергетике и телекомуникација. Вашингтонским споразумом из 2020. године постигнут је договор о економској нормализацији, уз обавезу Србије да на одређено време не води кампању против признања Косова. Охридским споразумом из 2023. године Србија се обавезала да неће ометати Косово у чланству у међународним организацијама и да ће поштовати његов територијални интегритет.

Током протекле деценије успостављена је административна линија која функционише као граница између Србије и Косова. Интегрисане су царине у систем тзв. Косова, предато је правосуђе — судије и тужиоци са севера интегрисани су у косовски систем — као и полиција, чије су локалне структуре постале део косовске полиције. Катастар и имовинске евиденције су пренете у надлежност косовских институција, укинут је платни промет у динарима, ограничена употреба српских финансијских институција, а српске таблице замењене су РКС ознакама. Електроенергетски систем пребачен је под контролу KOSTT-а, управљање језером Газиводе прешло је под косовске институције, а правно-административни систем тзв. Косова успостављен је и на северу покрајине. Косову је додељен посебан међународни позивни број +383.

Истовремено, Косово је постало члан Међународног олимпијског комитета, затим ФИФА и УЕФА, као и ФИБА, ЕХФ, ЦЕВ и других спортских савеза, док је процес пријема у Савет Европе у завршној фази.

Србија се овим током процеса обавезала да неће спречавати Косово да аплицира за чланство у међународним организацијама, да ће поштовати његов територијални интегритет и суверенитет, као и да ће отворити своју канцеларију у Приштини као облик дипломатског присуства. Савет министара Европске уније уврстио је Охридски споразум у Поглавље 35 приступних преговора, што значи да пуна примена тог споразума постаје услов за улазак Србије у Европску унију, односно де факто признање Косова као посебне државе.

Сви који данас говоре о „успесима“, „мудрој политици“ или „победама дипломатије“ треба да се суоче са чињеницама: током протекле деценије готово све државне функције на Косову и Метохији предате су у систем Приштине; Србија је прихватила услове који значе признавање институционалне реалности Косова, и ти процеси су потврђени на свим нивоима дијалога, без повратка на претходно стање.

Ово није питање партијске припадности, већ државне одговорности. Историја ће записати да је у периоду од 2012. до 2025. године извршено системско и правно одвајање Косова и Метохије из уставног поретка Србије — корак по корак, споразум по споразум, уз подршку свих институција актуелног режима и „опозиције“ која је „муком стицала своје мандате“.

На основу овога одговорно тврдим да Ћацади има и међу „опозицијом“, и да је питање „крвавих руку“ изузезтно лично и дискутабилно.

Izvor: borba za istinu

Oznake: Ćaci, Briselski sporazum, KIM, opozicija