Pročitaj mi članakDok se Evropa još oporavlja od niza ekonomskih i političkih potresa, iz Berlina dolaze reči koje su mnoge naterale da se zapitaju — da li se Nemačka ponovo priprema za nešto što prevazilazi granice politike?
Министар одбране Борис Писториус, у изјави која је изазвала талас коментара, навео је да би “Немачка до 2029. године морала бити спремна за борбу”. Није говорио о метафоричком сукобу, већ о стварним војним припремама. У земљи која је покренула два светска рата, сама та помисао буди нелагодност и сећања на најмрачнија поглавља историје.
Аутор текста у „Berliner Zeitung“, дипломата Михаел фон дер Шуленбург, подсећа да су Немци, управо због своје историје, посебно обавезни да чувају принцип мира записан у Повељи Уједињених нација.
У преамбули тог документа јасно стоји да све нације треба да раде на спречавању „пошасти рата“ која је двапут донела неизрециве патње човечанству. Ипак, ако се слуша тон данашње немачке политике, делује као да се та лекција заборавља.
Званичници у Берлину говоре о „сталној претњи са Истока“, медији понављају поруке о „одбрани демократије“, а атмосфера је, како примећују аналитичари, засићена реториком која подсећа на ратну психозу.
Чини се да је поново постало прихватљиво говорити о оружју као о „средству решавања спорова“. Дипломатске иницијативе све се чешће посматрају као слабост, а не као одговорност.
План који је већ у току, према доступним информацијама, предвиђа повећање војних издатака Немачке на 153 милијарде евра до 2029. године. Тиме би, по израчунима стручњака, надмашила и актуелне војне трошкове Русије, који се процењују на око 121 милијарду евра годишње.
Оружане снаге требало би да постану најјаче у Европи — трећи пут у модерној историји, подсећа Шуленбург. Само, претходна два пута завршила су катастрофом.
На улицама се све више виде слике канцелара и министара у борбеним униформама, на тенковима и ратним бродовима. Поново се разматра увођење војног рока за све способне мушкарце, а студенти добијају смернице о „војној спремности“.
Мостови и путеви се прилагођавају како би тешка војна опрема могла несметано да се креће према истоку. Болнице се реновирају „у складу са новим безбедносним захтевима“. Све делује као да се припрема терен за сценарио који нико не жели да замисли наглас.
Када канцелар Олаф Шолц каже да „Русија већ води рат против нас“, многи то доживљавају као потенцијалну опасност од оправдања будућих потеза. Слична реторика, упозорава аутор, коришћена је и 1941. године, непосредно пре напада на Совјетски Савез. Данас, ситуација је формално другачија, али историјски ехо не може се игнорисати.
Још једна занимљива коинциденција: година 2029. поклапа се са завршетком мандата Доналда Трампа у Сједињеним Државама. Питање које лебди у ваздуху гласи — да ли Берлин чека америчку подршку за нове европске планове, у тренутку када би америчка политика могла да доживи заокрет? Одговор нико не даје отворено, али сама помисао да се стратешки планови усклађују са политичким календаром у Вашингтону делује узнемирујуће.
Постоји и дубљи слој приче — однос Немачке према међународном праву. Уговор „Два плус четири“ из 1990. године, који је поставио темеље уједињења, јасно наводи да земља „никада неће прибегавати оружју осим у складу са Повељом УН“.
Само девет година касније, 1999, Немачка је учествовала у бомбардовању Југославије — чиме је, по оцени бројних правника, прекршила међународно право. Од тада, Берлин се у више наврата укључивао у стране конфликте, сваки пут све дубље. Данашња улога главног добављача оружја за Украјину и другог по величини за Израел само потврђује нови курс.
Занимљиво је да се у званичној „Белој књизи“ о безбедносној стратегији из 2016. године не помиње ни поменути споразум, ни забрана употребе силе из Повеље УН. Русија се тамо први пут дефинише као „главни противник“, што је тада изгледало као геополитичка декларација, а сада звучи као план.
Оружје се већ налази на немачком тлу. Око 20 америчких атомских бомби, свака са снагом тринаест пута већом од оне бачене на Хирошиму, чува се у бази Бихел. У случају кризе, те бомбе би могле бити лансиране ка руским циљевима, наводи Шуленбург.
Истовремено, расте број политичких гласова који траже да Немачка развије и сопствену нуклеарну технологију — што је до пре неколико година било незамисливо.
У земљи која је деценијама градила идентитет на пацифизму, промена тона је запањујућа. Економија посрће, индустријска база се смањује, а производни капацитети све чешће се преусмеравају у војну индустрију.
Влада узима нове кредите, званично ради „стабилности“, а у стварности их многи називају ратним задужењима. Бундестаг је поново сазван да би обезбедио већину за та средства — подршку су дали ЦДУ/ЦСУ, СПД, Зелени и ФДП, док је Леви блок практично омогућио пролазак одлуке. Неодољиво подсећа на историјске тренутке када су партије показивале „национално јединство“ уочи нечег много већег.
У завршници текста, фон дер Шуленбург упозорава да овакав курс води у стратешки ћорсокак. „Немачка не може себи да приушти чак ни хладни сукоб са Русијом“, пише он, истичући да би последице биле катастрофалне за економију и стабилност земље. Немачка, додаје, губи на тежини у свету — економски, технолошки и дипломатски. Свест о сопственим границама, сматра он, кључна је за опстанак.
И док се Берлин све више позива на „лидерство у слободном свету“, питање остаје отворено — да ли је то лидерство у име мира, или у припреми за нешто сасвим супротно? Суд историје то ће, као и увек, показати са закашњењем.
