Pročitaj mi članak„Niko me neće Ni na čiji ne smem prag. Gde ću sad, moja ružo? Nigde nikom nisam drag. Ni na istok, ni na zapad, Na sever, ni jug…“
Ови стихови које је својевремено отпевао Џеј Рамадановски најбоље описују позицију и „углед“ који тренутно има Александар Вучић на међународном плану. Таква ситуација га своди на све мањи број потенцијалних партнера са којима може да игра свој прљави плес, а то у коначном значи да ће му убрзо власт искључиво зависити од криминалаца, тврди колумниста Магазина Таблоид др инж Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Додуше, и на том пољу не цветају руже јер поједине групе или отказују послушност или значајно подижу цену својих услуга. Тако, рецимо, тренутно букти рат међу навијачима Црвене звезде и све указује на то да ће победити они који нису „на линији“.
Но, хајде да видимо каква је тренутна ситуација како би читаоци стекли мало бољи увид. Почетком маја Вучић је најавио да ће се у неколико дана два пута састати са америчким председником Доналдом Трампом. Уз медијске фанфаре је испраћен за Мајами, а на пут је кренуо у новом авиону којег смо сви ми, од државних пара, платили преко педесет милиона евра.
Народски речено, брже се вратио него што је отишао, а у Америци се није видео буквално ни са ким ко има било какав значај. Како би колико-толико смањили штету, у ходу је измишљена прича како је добио срчани напад и да је због тога, уместо да буде медицински збринут у САД, он прелетео пола света да би му притисак измерили на ВМА.
Колико је лоше прошао на америчкој турнеји најбоље показује и чињеница да није смео да оде на обележавање тридесет година од Дејтонског споразума, а да би се то санирало, као и афера око фалсификоване документације везане за Генералштаб, направљена је још једна представа на нивоу „курсаџија“.
Наиме, режим је ангажовао чланицу Конгреса, Клаудију Тени, која је иначе задужена за Србију и овај крај Европе, да покушају преко ње да пред грађанима Србије оперу срамоту са Вучића. Конгресменка Тени је за наше медије изјавила како ју је сасвим случајно позвао Трамп и рекао јој да воли Србију и како једва чека да дође у посету.
Јасно је да је та изјава била плаћени ПР и да је Вучић преко неке америчке фирме донирао средства конгресменки (што је тамо легално и дозвољено), те да она одрађује посао за који је добила донацију. Е сад, могуће је да неко од наивних гледалаца Пинка поверује како Трамп има времена да зове Клаудију Тени и да преко ње поздравља Вучића и Србију, али када било ко озбиљан погледа ту представу, јасно му је да је позиција наше државе у Америци на никад нижем нивоу.
Са друге стране, ни са Русијом односи више нису добри, чак могло би се рећи да се ствари убрзано крећу ка отвореном непријатељству. Прва озбиљна индикација лоших односа био је Вучићев одлазак на Дан победе. И симболички и суштински тај одлазак је обележило то што је последња особа са којом је, пре полетања за Москву, имао састанак био британски амбасадор у Србији, Едвард Фергусон.
Руској страни је из тога било потпуно јасно да је Вучић тражио и на крају добио британску дозволу да буде присутан на обележавању 80 година од слома нацизма, а то даље имплицира да се он не би ни одазвао на Путинов позив да није било позитивног одговора из Лондона. Баш због тога је и добио убедљиво најлошији третман од свих званица, тако да је седео тринаести са леве стране Путина, а у дипломатији је познато да се важност гостију мери удаљеношћу од централне фигуре, и то са десне стране.
Тако да можете мислити колико је бедно био третиран када је стављен пред крај реда са леве стране. Даље, након састанка са Путином могло се чути да је договорено потписивање вишегодишњег уговора о гасу и то по најповољнијим условима. Две недеље касније сазнајемо да вишегодишњи уговор ипак није потписан, већ да ће се ићи на анекс постојећег и да ће то трајати наредна четири месеца, а након тога све зависи од даљег тока преговора. И коначно, као шлаг на торту, добили смо званично саопштење руске обавештајне службе СВО, у којем крајње директно и без увијања оптужују Србију за пуцањ у леђа, због тога што наша муниција и наше гранате завршавају код Украјинаца.
Иначе, СВО је под директном контролом администрације председника Русије и сасвим је извесно да без личног Путиновог одобрења није могло да се деси да у јавности буде представљено такво саопштење. Када се ствари посложе у логичну целину, Русија је отприлике рекла следеће: нема јефтиног руског гаса уколико Србија не буде обуставила испоруку оружја Украјини, при чему се ишло и до детаља да руска страна подразумева да се испоруке врше преко посредника, што даље значи да знају све те шеме и да од Вучића траже да се све то моментално обустави.
Дакле, у наредних неколико месеци Вучић ће морати да се определи. Или наставља да испоручује оружје Украјини и тиме задовољава НАТО и ЕУ, који га због тога подржавају и помажу му да се одржи на власти. Или обуставља испоруке, а заузврат добија вишегодишњи повољни уговор за гас из Русије. Од ове клацкалице зависи доста тога и на домаћој политичкој сцени и зато треба пратити дешавања и ићи им у сусрет. Али оно што је већ сада јасно – од Вучића мање-више сви праве отклон и он је све више у позицији смрдљивог сира.
