Pročitaj mi članak
Након што су 70 година Британци и Американци правили ратне фимове о Другом светском рату из свог угла, који су нашли место у популарној култури, бископе сада осваја руски филм “Стаљинград”.
Он у 3Д техници публику увлачи право на поприште једне од најбруталнијих и најпресуднијих борби у новијој историји, уз истовремену прилику да нешто научи о томе како савремени Руси виде себе и своје историјско наслеђе.
Стварнст је била још гора
Након што је у руским биоскопима постао највећи домачи филмски хит свих времена, филм Федора Бондарчука “Стаљинград” кренуо је у поход на светске биоскопе, у којима привлачи пажњу и буди ново интересовање за историјска збивања.
Руси су свету понудили жив, жесток, ватрено националистички и дубоко сентименаталан приказ своје стране рата, који је одушевио њиховог председника Путина и оживео национални понос. Што се историјске реалности о којој филм говори тиче, ни једна бруталност и ужас који се на филму могу видети није претерана – стварност је била још гора.
Од јесени 1942. до наредог пролећа, водила се беспоштедна борба за овај град, који је у стратешком погледу био небитан, али је због чињенице да носи Стаљиново име добио посебну симболичку вредност за двојицу најнемилосрднијих диктатора у историји – Хитлера и Стаљина. Свако попуштање је било немогуће, једина одступница била је смрт.
Изгладнели војници обеју страна били су битку за сваку улицу и кућу, свим расположивим оружјима, укључујучи нокте и зубе. Када се нардног пролећа одмрзла, Волга је избацила бројне лешеве протинвика потонуле у смртоносном загрљају. Град је претворен шут, а патње цивилног становништва биле су неописиве.
Док смо се приближавали граду, војници су говорили: „Улазимо у пакао!“ А кад би тамо провели дан или два, рекли би: „Не, ово није пакао, ово је десет пута горе“ – записао је командант руских снага генерал Жуков.
Немачки тенковски официр, пак, у свом денвнику пише:
– Борили смо се 15 дана за једну једину кућу, минобацачима, митраљезима, гранатама и бајнонетима; линија фронта је ходник између спаљених соба. Улице се више не мере метрима, веч лешевима. Кад падне ноћ, једна од ових болних, пламених, крвавих ноћи, пси скачу у Волгу и очајнички пливају ка другој обали. Животиње беже из овог пакла; ни најтврђи камен не може дуго да издржи. Само људи истрајавају.
Бондарчук је ову причу одлучио да исприча кроз фиктивно искуство неколико војника којима је наређено да држе кључни положај између Хитлерова војске и прелаза преко Волге.
– 3Д технологија дала нам је могућност да прикажемо детаљан, реалан свет. Хтео сам да савремену публику убацим у град под опсадом који гори, у новембар 1942, да избришем границу између филма и публике – каже режисер.
(Дејли мејл)
