Pročitaj mi članakU jesen 1944. godine, kada su partizanske snage pod vođstvom Josipa Broza Tita uz podršku Crvene armije ušle u Beograd,vodila se ne samo oslobodilačka borba protiv nacista, već i komunistička revolucija koja je zauvek promenila Srbiju.
Ова револуција, како тврди др Бојан Димитријевић, научни саветник Института за савремену историју, није била само победа над окупатором, већ и идеолошка смена власти која је уклонила традиционалне српске вредности и успоставила нову елиту чији потомци, према његовим речима, и данас доминирају српским друштвом. Дубока држава у Србији, према овом историчару, има корене у комунистичком терору из 1944. и 1945. године, а њени наследници – унуци и праунуци партизанских функционера – и даље држе кључне позиције у политици и економији.
Др Димитријевић, гостујући у емисији Интервју на каналу Србин.инфо, коју је водио Дејан Петар Златановић, детаљно је описао како је овај процес започео: „Негде 44–45. године извршена је једна смена у грађанском друштву и уопште у друштву у Србији. Дошли су људи који су збрисали те неке претходне генерације људи који су руководили политичким и економским животом и успоставили свој систем који ми данас препознајемо кроз очеве, унуке, праунуке тих људи из 40-их година.“
Ова смена није била само политичка, већ и економска и идеолошка, јер су комунисти, према Димитријевићу, спровели масовну конфискацију имовине и ликвидације идеолошких противника, посебно четника, који су у Словенији и другим деловима Југославије убијани не као сарадници окупатора, већ као антикомунисти. „Ниво терора који је извршен 45. године, ликвидацијом прво људи који су затечени овде, а онда свих оних који су остали ван Србије у војним формацијама, погубљеним од источне Босне до Словеније, показује да је тада већ извршена идеолошко-економска претумбација,“ додао је он.
Српске жртве у Другом светском рату биле су огромне. Према званичним подацима, око милион људи страдало је од нацистичких и усташких злочина, док је, према истраживањима државних комисија формираних 2009. године, око 59.000 људи у Србији убијено или нестало у комунистичком терору после 1944. године. „Та бројка је подложна тумачењу, али је заиста велики број,“ нагласио је Димитријевић, додајући да су међу жртвама били углавном Срби, али и Мађари, Албанци и други. Ове ликвидације, често без суда, спроведене су под изговором револуције, али су, према Димитријевићу, служиле за уклањање политичких и класних непријатеља.
Порекло данашње српске елите, према Димитријевићу, лежи у овој револуцији. Он наводи да су деца комунистичких функционера из 1945. године често усмеравана не у политику, већ у лукративне области попут дипломатије, трговине и економије. „Нико од кључних актера српског политичког живота нема свог наследника у политици, јер су њихова деца распрострта од амбасада, извозних предузећа, па до иностранства,“ рекао је Димитријевић, наводећи примере попут деце функционера попут Крцуна, Ранковића и Хамовића. Међутим, ови унуци и праунуци и даље користе „инерцију комунистичког система“ да заузимају кључне позиције у друштву.
Истраживање породичног порекла актуелних политичара потврђује Димитријевићеве тврдње. Александар Вучић, председник Србије, долази из породице са јаком везом за комунистички естаблишмент. Његов отац, Анђелко Вучић, радио је у Народној банци Србије, институцији која је захтевала строге безбедносне провере и идеолошку подобност. Слично, Ивица Дачић, лидер СПС-а и дугогодишњи политичар, син је Милована Дачића, високог полицијског функционера у комунистичкој Југославији, што је такође подразумевало блиску повезаност са партијским структурама. „Скоро нема ни једног који је на власти, а да нема то порекло комунистичко,“ констатовао је Димитријевић, додајући да се слично дешава и у опозицији.
Димитријевић упозорава да овакво наслеђе ствара друштво у коме традиционалне српске вредности – монархија, православље, антикомунизам – нестају под теретом комунистичке идеологије. „Они који су израсли на другачијим традицијама, које нису једнаке традицији српског друштва, постали су српска елита. То је перверзно,“ рекао је он, наглашавајући да без суочавања са овим злочинима и њиховим наслеђем, Србија не може изградити функционалну правну државу. Он предлаже да се, попут Пољске, створи „амалгам сећања“ који би обухватио и жртве нацизма и комунизма, али сматра да актуелна власт, предвођена Вучићем, нема интерес за то. „Нема ни једно зрнце интересовања актуелне власти да се ради на томе,“ закључио је Димитријевић.
Србија данас стоји на раскршћу. Док студенти на протестима машу српском заставом и певају Божју правду, тражећи правну државу и правду, питање је да ли ће се суочити са сенкама прошлости. Димитријевић верује да је решење у превазилажењу идеолошких подела из 1945. године и враћању српских вредности.
„Србија, српски народ, православље – то су базичне тачке које морају креирати данашњег младог човека,“ поручио је он, позивајући на заједнички рад на будућности без терета комунистичког наслеђа.
