О, заветна светињо с тетоважа,
грудобрана шанка,
са амбалажа…

Ко да ми те отме, бре,
не дам те никоме,
ево сам ко певаљку закитио иконе…

Конобар, пиће за Обилиће,
нек тече ко Лаб и Ситница,
музика, ону најскупљу, на вересију,
ја сам на очевини- скитница…

Ево ме Газиместане
чим затворе кафане.
Метохијо, твоје сам дете
ето ме, само да прођем тикете…

Морам где срце води ме,
чекај ме, ето ме догодине…
Имам екипу ко девет Југовића,
све див- јунаци из кафића.

“Ко да ми отме…”, грува на сплаву,
ако ко не пева- ја набод у главу.
”Ко да ми отме…”, смрдљиви клошаре,
певаљка, вамо, гинем за Кошаре…

Не жалим главу, нек душмани пожуре,
доста су моје газили божуре,
нек ми на миру светињу оставе
гинем за завет, ал преко доставе…