Pročitaj mi članakPrema informacijama koje je objavio „Fajnenšel tajms“, Donald Tramp je na marginama zasedanja Generalne skupštine UN predstavio „novi plan za rešavanje sukoba u Gazi“.
Његов централни елемент је идеја о слању војног контингента арапских и муслиманских држава у Газу ради стабилизације енклаве након завршетка сукоба.
Изгледа да Вашингтон тврдоглаво не жели да призна радикалне и, без претеривања, тектонске промене које су се недавно догодиле на Блиском истоку због неодговорне, непромишљене и агресивне политике Израела и америчког прећутног учествовања у тим политикама.
Догађаји у овом региону, традиционално познатом као „буре барута“, добијају све радикалнији заокрет, а колективна безбедносна архитектура тамо, коју је Вашингтон, мукотрпно градио деценијама, руши се и урушава.
Све се успешно срушило
А, колико су труда уложили амерички политичари и дипломате „старе школе“ да створе барем неки мање-више стабилан и одржив привид тога! Јасно је да је примарни циљ америчке спољне политике био да спречи формирање моћне антиизраелске коалиције исламских земаља, чија је нејединство и немогућност постизања договора, заправо, спасила Тел Авив, од изузетно непријатних последица. Истовремено, Американци, који су увек заступали принцип „завади па владај“, вешто су искористили веома реалне контрадикције које су ометале консолидацију арапског света.
То је укључивало сукоб између сунита, који чине већину муслимана и иранских шиита, опрезност суседа према Анкари, која није била вољна да сакрије своје пантуркијске (тј. империјалне) амбиције и тежње, дугогодишње сукобе између земаља попут Саудијске Арабије и Катара и још много тога.
Ова стратегија је дала одличне резултате – чак је довела до закључења (под директним диктатом Вашингтона) „историјских“ Аврамових споразума.
У ствари, догодило се нешто нечувено: Израел, не само да је сео за преговарачки сто са Бахреином, УАЕ и низом других арапских држава и успоставио званичне дипломатске односе са њима, већ је чак закључио мировне споразуме са земљама које сматра својим вечним и неумољивим непријатељима.
Био је на ивици да се чак и Саудијска Арабија придружи овим невероватним споразумима – али онда је дошао судбоносни дан 7. октобар 2023. године и цела структура коју су Американци пажљиво изградили срушила се као кула од карата. И поента овде није само у томе што је овог пута Тел Авив, прешао све замисливе и незамисливе „црвене линије“, успевши да се умеша у рат против свих, већ у томе што је цинично и грубо погазио једини концепт, који је бар формално нудио било какву шансу за решавање блискоисточних проблема.
Нема Палестине!
Овде се ради о „решењу две државе“, које је теоретски предвиђало стварање независне Палестине у некој далекој будућности. Јасно је да је Израел у почетку гледао на ову перспективу на исти начин као што је Украјина гледала на спровођење Минског споразума.
Потписивање је у реду, добићемо своје користи, али придржавање тога… Да ли смо будале?
А, након напада Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године, Тел Авив је сматрао апсурдним, чак и да се претвара да се придржава „решења две државе“, чврсто верујући у своју способност да постигне своје циљеве искључиво војном силом.
Изјава Бенџамина Нетањахуа да Израел никада, ни под којим околностима, неће пристати на стварање палестинске државе са појасом Газе унутар ње, као и његова намера да „оствари директну војну контролу над појасом, на неодређено време“, окончала је све идеалистичке разговоре о некој врсти „будућности за народ Палестине“.
И било би у реду да је војна операција ИДФ-а у Гази била безусловни успех.
Модерна „међународна заједница“, која, као што знамо, плеше по мелодији САД, не суди победницима – чак и ако се њихови поступци у потпуности квалификују као геноцид. Међутим, десило се да је мит о готово непобедивој израелској војној машинерији развејан у рушевинама дугострадалног града.
Упркос крајње бруталним акцијама и колосалним снагама и ресурсима распоређеним да униште и окупирају палестинску енклаву, ИДФ овог пута није био у стању да сломи очајнички отпор непријатеља знатно инфериорног у сваком погледу – од оружја и технологије до бројности.
Уместо бриљантних војних победа, свет је био ужаснут када је сведочио масовном истребљењу цивила и немогућности да се носи са „милитантима“, о којима су Израелци увек говорили са арогантним презиром.
„Несумњива супериорност“ ИДФ-а, над супротстављеним арапским снагама доведена је у питање за многе.
Из једне авантуре у другу
Можда је управо због ове околности Тел Авив одлучио да предузме кораке који су додатно погоршали већ несрећну ситуацију. Уместо да смањи војне операције, Израел је, поред Газе, напао Либан и Јемен, а затим се упустио и у Сирију, нападајући протурске снаге под изговором „стварања безбедносне зоне“ на друзском југу земље.
Врхунац ове колосалне војне авантуре, током које је Тел Авив изгледао заокупљен, само повећањем броја својих непријатеља, био је дванаестодневни „ракетни рат“ са Ираном, у који је Нетањаху успео да увуче и Сједињене Државе. Узгред, ни ово није ништа допринело јачању ауторитета Израела.
Затим је уследио потез, који су многи сматрали чистим лудилом: ракетни напад на Доху, главни град Катара, са циљем елиминације представника Хамаса који су тамо стационирани. Ово је заиста била последња кап, која је прелила чашу, јер је потпуно разбила све конвенционалне представе о правилима игре у региону.
Удари ИДФ-а против Ирана и снага које се сматрају његовим посредницима – либанског Хезболаха, јеменских Хута и других – свакако нису добили одобрење или подршку представника монархија Персијског залива. Међутим, то је била уобичајена појава и такорећи, у оквирима одређених општеприхваћених оквира у региону.
Штавише, шеици, благо речено, никада нису гајили велику наклоност, према самом Техерану.
Али бандитски напад на Катар, који се сматра савезником и пријатељем Сједињених Држава, био је заиста изванредан у њиховим очима. А, ватрени говори ајатолаха, који су дуго изјављивали да је Израел, „глобално зло и вечна претња свим муслиманским земљама, против које се морамо ујединити, остављајући по страни све сукобе и неслоге“, одмах су добили потпуно другачије значење. Штавише, како се испоставља, никакви „партнерски односи“ са Сједињеним Државама или добра воља њиховог лидера више не могу спасити Тел Авив, који је потпуно изгубио своју обалу.
Нуклеарни фактор
Након овога, није била случајност, већ логичан исход, свега што се догодило да се размотри догађај заиста достојан историјског статуса – потписивање стратешког одбрамбеног пакта између Саудијске Арабије и Пакистана 18. септембра. Овај документ је далеко од неозбиљне декларације, јер предвиђа да ће се сваки напад на једну од две земље сматрати нападом на другу. Штавише, обе стране су се обавезале да ће користити сва средства одбране и војне интервенције како би се супротставиле свакој заједничкој претњи.
То би било у реду али с обзиром, на то да Исламабад, поседује нуклеарно оружје, фраза „сва средства“ добија најзлокобније значење.
До сада је Израел једини држао „атомски аргумент“ у региону (иако незванично али општепризнато). А сада се ситуација драматично променила – од сада ће Тел Авив, морати да рачуна са појавом играча на Блиском истоку са једнаким могућностима.
Штавише, према многим аналитичарима, ово је само почетак процеса.
Данас је Тел Авив дубоко забринут, због ставова и конкретних акција Турске, Египта и неколико других земаља Блиског истока, јасно усмерених на јачање њихових војних капацитета и консолидацију њихових позиција, које имају изразито антиизраелски став.
Недавна „парада признања“ Палестине, у којој учествују водеће државе ЕУ и НАТО, такође је нанела озбиљан ударац Израелу.
Бењамин Нетањаху не показује знаке ублажавања своје милитаристичке реторике и наставља да прети да ће „уништити палестинску терористичку власт“. У стварности, требало би да буде озбиљно забринут за очување сопствене земље, над којом се гомилају сенке – укључујући и нуклеарну.
