Прочитај ми чланакВласт у Србији сиромашних се сети углавном пред изборе, оцењују саговорници Данаса, док подаци показују да готово четвртина грађана живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености. Неједнакост се вештачки одржава, а свако поскупљење чини да део грађана не може да приушти храну, грејање или лекове.
Стопа ризика од сиромаштва у 2024. години износила је 19,7 одсто, док ако се уз сиромаштво дода и социјална искљученост долазимо до 24,3 одсто, показали су нови подаци Републичког завода за статистику (РЗС).
То значи да је прошле године готово четвртина становника Србије живело у ризику од сиромаштва или социјалне искључености.
Праг ризика од сиромаштва у прошлој години износио је 35.606 динара за једночлано домаћинство.
За породицу с двоје одраслих и једним дететом млађим од 14 година тај праг је износио 64.091 динар. Док је праг ризика од сиромаштва за породицу са двоје одраслих и двоје деце млађе од 14 година износио 74.773 динара.
Најугроженији су били људи старији од 65 година, јер је у тој групацији стопа ризика износила 23,6 одсто.
У групи до 17 година стопа ризика износи 21,1 одсто, док је стопа 17,9 одсто за особе између 18 и 64 године.
Оно што је додатно проблематично, јесте што се у Србији већ годинама не мере подаци о апсолутном сиромаштву, јер је Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва престао са радом још 2021. године.
Из Иницијативе А11 за Данас објашњавају да стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености од 24,3 одсто значи да је готово свака четврта особа у Србији изложена озбиљном ризику да не може да задовољи основне потребе – од хране, становања и здравља до образовања и приступа услугама.
„Овај показатељ обухвата не само оне који већ живе у сиромаштву, већ и оне који су на његовој ивици, људе који раде, али од тог рада не могу достојанствено да живе. То јасно показује да се сиромаштво у Србији не тиче само социјално угрожених, већ широких слојева становништва који су принуђени да свакодневно балансирају између основних трошкова живота“, указују они.
Из Иницијативе упозоравају и да званични статистички подаци јесу важни, али да не приказују пуну слику.
„На терену, ситуација је често знатно тежа од онога што бројке сугеришу. Људи који се обраћају Иницијативи А 11 говоре о дуготрајној неизвесности, несигурним приходима, дуговима, неадекватним условима становања и све већим тешкоћама у приступу здравственој заштити и социјалним услугама“, појашњавају.
Како додају, то показује да је сиромаштво у Србији дубоко структурално и да захтева системске промене, а не само једнократне мере помоћи.
„Нажалост, сведоци смо постојања најчешће „ад хоц“ једнократних мера, неретко пласираних за потребе смиривања друштвених тензија“, указују они.
Из Иницијативе наводе да инфлација и раст цена основних животних намирница најтеже погађају управо оне који већ живе на ивици егзистенције.
„За многе породице свако поскупљење значи одрицање од хране, лекова или грејања. У нашој пракси видимо да се све већи број људи суочава с немогућношћу да плати рачуне или купи основне потрепштине, што додатно продубљује њихову социјалну искљученост. Инфлација, у том смислу, не само да повећава сиромаштво, већ и урушава достојанство и осећај сигурности“, наглашавају.
Најугроженије су, како кажу, породице које већ живе у сиромаштву, посебно оне са децом, Роми, радници ангажовани на несигурним пословима и старије особе без подршке.
„Ове групе су вишеструко дискриминисане, суочене су и са економским и са социјалним баријерама, често и са институционалном неправдом. На пример, систем социјалних карти, који је требало да унапреди приступ правима, довео је до тога да многи људи остану без новчане социјалне помоћи, што показује колико лако држава може да продуби постојеће неједнакости“, подсећају из Иницијативе А11.
Нажалост, према њиховим речима, помаци које чини држава су минимални.
„Уместо да развија мере које би омогућиле излазак из сиромаштва, држава се углавном ослања на краткорочне и рестриктивне политике. Социјална помоћ је ниска, обухват системом подршке је мали, а многе одлуке се доносе без уважавања стварних потреба људи“, поручују они.
Ако сте се родили у сиромаштву, тврде они, готово је немогуће да из њега током живота изађете.
„Примера ради, најранији живот деце које одрастају у сиромаштву значи лошу исхрану, нарушено здравље, дечији рад и потпуно занемаривање образовања. Бројни недостаци у планирању и одсуство интердисциплинарног приступа у спровођењу афирмативних мера за интеграцију социјално угрожених категорија становништва у образовни систем довели су до тога да ти људи образовање, које је почетни корак на путу изласка из сиромаштва, једноставно не виде као карту за превазилажење сопствених проблема и не могу се због тога кривити“, објашњавају они.
Деца сиромашних родитеља добијају сиромаштво у наслеђе и готово да не постоји шанса за потомке нижих класа да се успну у средњу или вишу класу, без обзира шта они радили, упозоравају из Иницијативе.
„Иницијатива А 11 годинама упозорава да су политике које се односе на социјалну заштиту, запошљавање и становање неусклађене и неефикасне. Ако држава заиста жели да смањи сиромаштво, мора да препозна да је реч о питању достојанства и људских права, а не само о економском проблему“, закључују они.
Професор Факултета политичких наука у пензији и бивши председник УГС Независност Зоран Стојиљковић за Данас наводи да се власт сиромашних сети само пред изборе.
„Очито да је власт у настојању да практично, у никад прекинутој изборној кампањи, чини све да заустави пад свог рејтинга и да не дозволи да утисак студентских и грађанских протеста прође тај социјални забран од образованијих, млађих… који припадају средњим класама и уђе и у круг пољопривредника, радника, администрације…“, указује он.
Како додаје, власт да би то сачувала покушава све потезима попут повећања зарада, њиховог наговештавања, специфичних, селективних давања за велике социјалне групе, које су истовремено и велики изборни агрегати и другим сличним мерама.
„Резултат тих мера је врло ограничен, јер са тим давањем имате проблем раста инфлације. Поред тога имате кризу у Европи која је нама тржиште и проблем сада са НИС-ом који ће успорити развој и подићи производне цене“, упозорава Стојиљковић.
Наш саговорник указује да власт одржава читаву економију на директним погодбама око великих послова са великим коруптивним ефектима, али да то обезбеђује какав-такав раст.
„На таквим пројектима се тренутно и дигне БДП, али је то са становишта друштвене прерасподеле у корист најсиромашнијих потпуно неефектно“, објашњава он.
Пред изборе се увек практикује подела мрвица са стола, наводи Стојиљковић.
„Примењују се мере тренутног заустављања раста неједнакости. Он је код нас практично последњих година на истој мери. Не расте неједнакост захваљујући тим давањима, али с друге стране не показују се никакве озбиљне намере да се нешто промени у социјалној расподели“, сматра он.
Србија је, према његовим речима, селективно слаба држава.
„Довољно је способна да прикупи значајне приходе, али не и да њима реши неке социјалне проблеме. Ако се погледају процене шта је пристојан живот, то за трочлану породицу тражи две медијалне плате. Тешко је очекивати да их људи имају. Дакле ако имате медијалну зараду, не значи да сте извесно побегли од сиромаштва. То не значи да сте обезбедили сигурну егзистенцију“, наводи Стојиљковић.
Медијална зарада је зарада до које дође половина запослених, подсећа он и наглашава да је то нешто са чиме се сада не може озбиљно живети.
Наш саговорник објашњава и да је Србија једна од ретких земаља која има линеарно опорезивање.
„Немамо прогресивну пореску стопу, у томе смо нека врста реткости и тако се показује чија је држава. У релативно кратком року би могао да се поправи положај већине сиромашних. Ако узмете плату од неких 60.000 динара и подигнете неопорезиви део, ви сте тиме већ неком запосленом ставили шест или седам хиљада у џеп. Тај рачун би морали да плате најбогатији“, поручује Стојиљковић.
Наши грађани су, објашњава, навикнути на политику „дај шта даш“.
„Ово стање ће се одржавати том изборном динамиком, нешто ће се давати запосленима, али без озбиљног стратешког развоја и стопе раста и без систематске политике прерасподеле, неће ништа моћи да се направи овим падобран давањима“, закључује Стојиљковић.
Економиста Александар Стевановић за Данас каже да ми бољу статистику од наше, која је усклађена са ЕУ методологијом, немамо.
„Она није идеална, али није засигурно обмањујућа сама по себи. Ко жели да разуме било коју појаву, па и сиромаштво треба да укрсти барем пет или шест показатеља, са различитим нивоима посматрања (национални, регионални и општински), а идеално и по групама људи. Све говори да је у овом веку екстремно сиромаштво постало изузетно ретко, а да је број сиромашних у паду“, објашњава он.
Раст цена подстиче сиромаштво, каже он и додаје да је то логично, јер смисао инфлације и јесте да се људи и фирме трајно опорезују тако „да не могу да се измигоље“.
„Нето резултата сваке инфлације је дубоко негативан за друштво, с тим да ће свака власт истаћи релативне добитнике, а сакрити губитнике“, појашњава Стевановић.
Како наводи, помака има, али су најсиромашнији „последња рупа на свирали готово сваке власти“.
„Ти људи су невидљиви, не гласају или им је глас јефтин, нису организовани, обично немају никакве посебне вештине и знања. С друге стране већина мера против сиромаштва иде средњој класи која је много атрактивнија у сваком погледу за политику. Тако је у готово свакој земљи. Највише кукају и хоће са државног казана они који нису суштински у проблему, а најтиши су они који јесу убоги по свим стандардима“, указује Стевановић.
