Pročitaj mi članakBez obzira na ishod predstojećih američkih predsedničkih izbora, uloga SAD na Zapadnom Balkanu biće smanjena, što znači da će tom regionu sa nerešenim sukobima i zaustavljenim procesom integracije biti potreban ozbiljniji strateški angažman Evropske unije (EU) i Nemačke, ocenili su istraživači uticajnog Nemačkog saveta za spoljne poslove (DGAP).
Аналитичари тог истраживачког центра, Милан Нич и Фрауке Зебас, навели су да би победа кандидата Републиканске странке Доналда Трампа на изборима 5. новембра донела значајан раскид са актуелном америчком политиком на Западном Балкану.
У случају победе Трампа, бившег председника САД (2017-2021), неки балкански лидери, нарочито председник Србије Александар Вучић и премијер Албаније Еди Рама, имали би више приступа и контаката на високом нивоу у Вашингтону него претходних година, оцењују Нич и Зебас.
Са друге стране, указују аутори анализе, ангажовање Вашингтона на високом нивоу било би „много више селективно и трансакционо, што би ишло наруку нелибералним балканским лидерима“.
„Ако задовоље Трампове пословне интересе, то ће само повећати геополитичко надметање у региону, на штету ЕУ и Немачке. Такав приступ би чак могао бити ближи доминантном стилу и политичкој култури у Београду или Тирани. Заправо, то би оснажило нелибералне политичке снаге широм региона, повећало утицај таквих снага изван региона (попут мађарског премијера Виктора Орбана), подрило регионалну безбедност и наштетило процесу придруживања ЕУ“, пише у анализи.
Аутори анализе, објављене на сајту ДГАП, наводе и да ће Трамп изазвати хаос у САД ако поново изгуби и одбије да призна пораз као 2020. године, и додају да би то додатно ослабило демократске норме на Западном Балкану.
У случају победе кандидаткиње Демократске странке Камале Харис, Вашингтон ће остати на досадашњем општем курсу, али ће на Западном Балкану деловати са мање пажње и ангажмана на високом нивоу него за време председника Џозефа Бајдена, коме четворогодишњи мандат истиче 20. јануара, наводи се.
Нич и Зебас указују да Камала Харис, потпредседница САД, „добро разуме“ мешање Русије у унутрашња питања других држава и циљеве Москве, и оцењују да би то могло да значи подршку актуелној политици појачаног притиска на руске савезнике на Западном Балкану, „посебно у Београду и Бањалуци“.
„Бајденова администрација је већ увела санкције појединцима на високим функцијама, укључујући потпредседника Владе Србије Александра Вулина. У случају председничког мандата Камале Харис, Вашингтон би могао да буде мање толерантан према политици балансирања Србије која укључује односе са Русијом и Кином, и да повећа притисак на све балканске земље да смање економске везе са Пекингом“, додају аналитичари ДГАП.
Будући да су у фокусу њене кампање личне слободе и владавина права, Харис би као председница, како се наводи, могла да донесе више усклађених активности за подршку цивилном друштву под нелибералним лидерима, на пример у Србији, али би то зависило од ресурса америчких амбасада у региону.
Аутори наводе и да је неколико балканских лидера неговало односе са Трамповим табором, али да „могу да живе“ и са победом Камале Харис, као и да „делује да су боље припремљени за последице председничких избора у САД од многих земаља чланица ЕУ“.
Додају да је сада „кључан тренутак“ за Западни Балкан, захваљујући комбинацији два фактора – агресорског рата Русије против Украјине и постепеног повлачења САД са периферије Европе, и указују да се избори у САД одржавају у време када су локалне политичке елите научиле како да профитирају од појачаног геополитичког ривалства између западних и незападних сила.
„По томе је најпознатији председник Вучић који је проширио билатералне односе са Кином и Русијом, док је истовремено успео да настави пут Србије ка ЕУ, упркос непридруживању санкцијама које је Унија увела Москви. Вучић такође држи САД на својој страни тако што пружа важну војну подршку Украјини“, стоји у тексту.
Нич и Зебас наводе да би Западни Балкан могао да постане једна од степеница на путу ка новом, једностраном спољнополитичком стилу Трамповог тима, и да би то могло да изазове додатне негативне реакције према проширењу ЕУ у јавном мњењу и медијима кључних европских земаља, укључујући Немачку.
„Будући да нимало не би био посвећен европском јединству или проширењу ЕУ, Трампов нови тим би радо подстицао унутрашње поделе у Унији у вези са нерешеним балканским сукобима, што би ојачало доминантне регионалне позиције Србије и Албаније на рачун њихових мањих суседа попут Црне Горе и Косова, повећавајући безбедносне ризике и тензије у региону“, пише у анализи.
Још већи ризик за безбедност Балкана била би ерозија кредибилитета НАТО-а и претња повлачењем америчких трупа из мисије КФОР на Косову, у случају Трамповог повратка у Белу кућу, наводи се у тексту и додаје да то не би само ослабило трансатлантске односе, већ би довело у питање и бриселску стратегију коришћења нових средстава и условљавања за постепену интеграцију држава Западног Балкана.
Уз то, савез Трампа и европских нелибералних лидера попут Орбана, отворио би врата додатном учвршћивању моћи балканских лидера у њиховим земљама, манипулацији етноревизионистичким агендама у региону и већем геополитичком транснационализму са спољним играчима – на штету утицаја Немачке и институција ЕУ, оцењују Нич и Зебас.
Такође се очекује, како наводе, да би нова Трампова администрација извршила већи притисак на балканске земље да следе тврђу америчку линију према Кини. Велико је питање како би то утицало на отвореност Србије за све веће присуство и стратешке инвестиције Кине, укључујући њено ослањање на кинеску опрему у важним секторима као што су информационе технологије (ИТ) и телекомуникације, стоји у тексту.
Нич и Зебас подсећају да је за време првог Трамповог мандата направљен једностран заокрет у америчкој политици на Западном Балкану, и додају да је то било у складу са личним амбицијама неких људи блиских Трампу и његовој породици, нарочито Ричарда Гренела.
Гренел, контроверзни бивши амбасадор САД у Немачкој, издејствовао је тада да буде именован за Трамповог специјалног изасланика за „мировне преговоре“ Србије и Косова, и омогућио је низ преговора две стране стављањем акцента на трговинске и пословне аспекте, наводе аутори.
У септембру 2020. године, председник Вучић и тадашњи вршилац дужности премијера Косова Авдулах Хоти потписали су Споразум о економској нормализацији Косова и Србије, познатији као Вашингтонски споразум, али је до данас у потпуности примењен само мали део од 16 одредби тог документа, указују Нич и Зебас.
Оцењују да су такве „некоординисане акције“ Трампове администрације биле „позив за буђење ЕУ“ и да су помогле Унији да оживи своју посредничку улогу у дијалогу Србије и Косова.
Гренел, који се помиње као један од кандидата за позицију државног секретара САД у случају победе Трампа, наставио је јавно да коментарише дешавања на Западном Балкану, осуђујући приступ Бајденове администрације, наводи се.
„Он одржава редовне контакте са председником Србије Вучићем, албанским премијером Едијем Рамом и новим председником Владе Северне Македоније Христијаном Мицкоским. Гренел користи те контакте да отвори врата за неколико инвестиционих пројеката, укључујући оне које жели да реализује Трампов зет Џаред Кушнер. На неким од тих састанака био је и Трампов најстарији син Доналд Јуниор“, пише у тексту.
Три балканска лидера – Вучић, Рама и Мицкоски, били су са своје стране у могућности да негују шире личне контакте са Трамповим савезницима међу којима су сада оба шефа његовог транзиционог тима – Хауард Лутник (Хоwард Лутницк) и Линда Мекмејхон (МцМахон), додаје се.
Кад је реч о Камали Харис, њен потенцијални приступ Западном Балкану је теже проценити. Као потпредседница САД она није развила личне везе или јаке позиције на Западном Балкану и у вези са њим, док је њен јавни ангажман према том региону танак, наводе аутори анализе.
„Ипак, пошто се залаже за либерални интернационализам и савезе, Харис би као председница наставила да сарађује са Европљанима и да се ослања на НАТО. Извесно је да би очекивала да Европљани учине више за сопствену безбедност, чиме би ублажили терет САД на Западном Балкану у време када су за Вашингтон приоритет други региони и сукоби“, указују Нич и Зебас.
Ако демократе задрже Белу кућу, стратегија дипломатског балансирања на Западном Балкану могла би да буде настављена, али ће регион сигурно добити мање политичке пажње на највишем нивоу, додаје се.
До тога би могло да дође због дугогодишњег саветника Камале Харис за националну безбедност Филипа Гордона, који би вероватно настојао да успостави опрезан и удаљенији приступ региону, са циљем да постигне дугорочне циљеве и да избегне превелику америчку улогу, пише у анализи.
У начелу, администрација Камале Харис би „делегирала“ западнобалканска питања Стејт департменту, где је за тај регион задужен заменик помоћника државног секретара за европска и евроазијска питања, тренутно Александер Касаноф, који кроз формат Квинте координара активности са главним европским савезницима, наводи се.
Касаноф подноси извештаје помоћнику државног секретара САД за европска и евроазијска питања Џејмсу О’Брајену, који је од 1990-их укључен у активности САД на Балкану. Одлука Камале Харис или њеног државног секретара да О’Брајен остане на тој позицији била би важан сигнал региону да се наставља досадашња политика, што укључује одржавање прагматичних односа са председником Србије Вучићем, пишу аутори анализе.
Нич и Зебас оцењују и да истовремени прелазак на нову америчку администрацију и на нову Европску комисију пружа Немачкој добру прилику да пошаље снажан сигнал подршке Западном Балкану на различите начине.
Међу начинима које предлажу су следећи: изградња европског стуба НАТО-а и јачање његових мисија у региону, одржавање политичке тежње за проширењем ЕУ, надоградња постигнућа у оквиру Берлинског процеса, стварање моста између Заједничког регионалног тржишта Западног Балкана и Јединственог тржишта ЕУ, тражење нових начина и формата за ближу координацију са Великом Британијом, која тежи да појача улогу у региону од недавног повратка лабуриста на власт.
