Pročitaj mi članakKnjigu “Destrukcija rekonstrukcije” (izdanje: Catena mundi, oktobar 2025) završio sam podsećanjem na tri Njutnova zakona.
Први: Тело остаје у стању мировања или равномерног праволинијског кретања док га нека спољна сила не примора да га промени.
Други: Убрзање тела је директно пропорционално резултанти сила које на њега делују, а обрнуто пропорционално његовој маси.
И трећи – закон акције и реакције – обелодањен још 1867, а који ми најнепосредније “живимо” у Србији 2025: На сваку акцију (силу) увек постоји једнака и супротна реакција (контра-сила), односно свака акција изазива једнаку и супротну реакцију.
У том тексту под насловом “Преображење или како је Поглавица поразио сопствени народ” ишла је и констатација: “На Преображење гледано, Поглавичним речником казано: Држава је победила – јер су њена деца, њена будућност, пребијена или у затвору, а ако нису, истерана су на улице. Држава је победила тако што је Поглавица поразио сопствени народ.”
Гледајући данас параван опозицију у Поглавичином парламенту како ударнички легитимише актуелну власт, помислих да би адекватан наслов ове колумне, далеко било, могао да буде: “Свети Јован Богослов или како је Поглавица, уз саучествовање већег дела опозиције, покушао да разори младост и будућност ове земље”…
Јер, данас је празник светог апостола и омиљеног Христовог ученика Јована Богослова, а веровање је да на овај дан сељаци треба да одмарају своју стоку, жене да не дирају ни плетиво, ни маказе, ни игле да не би мишеви изгризли рубље, док у многим крајевима, у ове дане почињу, свадбе које трају по три дана.
А опозиција, баш као да се, у правом свадбарском рахатлуку, уживела у улогу деце из Ршумове песмице: “Цвеће је украс баште, лептир је украс цвета, а деца пуна маште, деца су украс света”… С тим да је опозиција, овде и ових дана, украс (Поглавичине) Народне скупштине у стању државног удара.
Међутим, може бити да у још једном грму лежи зец. Јер, све до раног поподнева “живи били нисмо”, све цупкајући од слатке неизвесности, шта ће нам то данас Поглавица да саопшти у најванреднијем од свих ванредних обраћања ове недеље; нагађајући да ће на сва непријатна питања којих, наравно, неће ни да буде одговарати у стилу неких својих претходника “где сте нашли сад то да ме питате кад Хиландар гори”, кад ми јаран Ердоан продаје дронове војсци независног Косова, кад су уведене санкције НИС-у, кад ће за који дан избори на КиМ, сад кад смо коначно открили да за смрт 16 људи испод надстрешнице нису криви корупција и доносиоци политичких одлука већ онај диверзант Бачулов, а вама је, изроди ниједни, сад до некаквих ванредних парламентарних избора, сада када нам је најбитнија “стабилократија” којом су ме, за вјек’ вјекова, миропомазали моји западни пријатељи, сад кад сам нападнут ја, што значи, држава и народ; није фер да то радите сада када ми се гасе моје прескупо плаћене контраблокаде, када не можемо више, због вас таквих и таквих, на миру да сазидамо ни нови ред грудобран чадора Аге Хасанаге, у нашем вечитом паравојном биваку испред Дворског, тј. мог породичног парка…
А испало је да му је, у најванреднијем од свих ванредних обраћања, било најважније да констатује како америчке санкције НИС-у нипошто нису усмерене против, не дај Боже, Највишег Државног Руководства (НДР), е да случајно нека “овчица успут не занесе” и не помисли да су Амери њега лично пустили низ воду.
Зато је у санкције НИС-у удробио свашта још понешто – од тога како су нас “блокадери (читај: студенти који у време првог гасног аранжмана са Русима били тек проходали) оставили без гасовода” до изричите тврдње да су ЦРТА (и опет, “блокадери”) директно уплетени у “извођење обојене револуције”.
На крају је, рекло би се намерно, открио и стварне разлоге привремене колаборације са “проевропски конструктивном опозицијом”, позивајући своју Тајницу која је 25. новембра прошле године извршила државни удар, а и даље је “задужена” за договарање са ЕУ да им, “испуни све из реформске агенде, све што им падне на памет, и бирачке спискове и препоруке ОДИР-а, јер ми, тј. он лично, немамо страх од народне воље, па ћемо најкасније за годину и нешто видети каква је народна воља”. Наравно, тиме је и ту опозицију, на једној страни, посрамио пред опозиционим бирачким телом, а на другој страни јој, утехе ради, поручио да може да накриви шешир још најмање годину дана што се њених посланичких мандата тиче.
Е, овде ваља подсетити да је и до прошлих, такође ванредних парламентарних избора из децембра 2023, такође дошло ненадано, на основу “услуга добре воље”, додуше тада не европских него америчког амбасадора, тако што су представници дела опозиције који су организовали протесте “Србија против насиља”, предали захтев у којем су од Поглавице тражили расписивање ванредних парламентарних и београдских избора.
Било је то куцање на отворена врата, пошто је исти налог и једним и другима – опозицији да затражи, а Поглавици да им удовољи и распише изборе – претходно стигао из америчке амбасаде. Подразумевало се да до било каквог побољшања изборних услова није дошло, јер то опозиција, руку на срце, није озбиљно ни искала.
Иако, бар према Уставу, највише представничко, законодавно и уставнотворно тело, Народна скупштина којој је, и након државног удара који је, 25. новембра, извела председница парламента и након што су студенти, 5. маја, затражили расписивање ванредних парламентарних избора, већи део парламентарне опозиције наставио да даје легитимитет – постала је обичан параван за свакодневно поништавање Устава, највиших закона и најважнијих институција из све три гране власти.
Својим саучествовањем на првој седници јесењег заседања Скупштине, “конструктивна опозиција”, легитимисала је и два, у најмању руку, спорна закона – оног који се тиче “Експо 2027” и оног о легализацији објеката.
Ово изигравање већинске воље антивучићевског бирачког тела, “конструктивни опозиционари” обично бране великим речима, моћним паролама, највишим “европским” интересима. Веле, “зато да се не би зауставиле или да би се откочиле наше европске интеграције“. Неки од партиципатора у легитимисању нелегалног и нелегитимног сазива парламента, оправдавали су то тиме да су ту “због грађана, јер је то једино место где могу да чују шта се заиста догађа у Србији”. Други, да је искључиви разлог њиховог учешћа “обраћање људима који немају сваког дана шансу да чују другачије мишљење, да виде да постоји алтернатива и да стварност није онако ружичаста како је представници власти представљају“. Трећи, зато да би “пред грађанима који прате скупштину демаскирали лажи које пласирају“. Четврти, зато што мисле да “не могу сада да се повуку, јер су добили мандат од грађана”.
Као да до тог дела опозиције не допире позив народне буне.
Да не говоримо о томе да је оно што се у парламенту догодило 25. новембра био школски и теоријски пример класичног државног удара. То је она ситуација у којој највиши државни званичник или нека највиша државна институција поништава, узурпира и окупира права, обавезе и овлашћења неке друге институције, било законодавне, било извршне, било судске власти. Тога дана, у само три и по минута, Поглавичина Тајница “објединила” је расправу у начелу и по амандманима, на буџет који је најважнији закон који једна скупштина доноси у току једне године. У тој “расправи” ниједан од народних посланика, који је био пријављен за расправу, није добио реч. Све се свело на неколико Тајничиних усклика и рукомлата – “не дамо Србију”, “Србија, Србија”, “усвојићемо буџет”, “Ацо Србине” и дизање, па бацање на под српске заставе.
Скоро годину потом, опозиција која учествује у раду парламента под државним ударом и у тренутку када је Србија у народној буну, заправо, изиграва Поглавичин „смоквин лист“.
Само што овде није реч о скривању сексуалне, него неке друге, много неукусније, неприкладније и неугодније, голотиње од Евине и Адамове. Правилније речено – срамоте. Као што је власник “Ружичанствене империје”, кад год су му демонстранти припретили бацањем свежих јаја на његов нелегални објекат, он своју медијску срамоту штитио “одеваући” целу зграду у националну заставу, тако параван опозиција служи Поглавици као позитиван оглед и углед пред нашим ЕУ менторима. По принципу, поново ради – опозициони, па још и проевропски – биоскоп.
Тврде да “грађани од њих то очекују”, иако огромна већина грађана који су гласали за парламентарну опзицију на изборима у децембру 2023. године, управо тражи супротно – да сви опозициони посланици, именом и презименом, затраже оно што су студенти већ затражили, а то је расписивање ванредних парламентарних избора. И да, у међувремену, ти прокламовани опозиционар, не учествују у раду одбора и скупштинског пленума, али и да званично не враћају посланичке мандате.
Из Еколошког устанка који, уз Демократску странку, једини делимично жртвује свој комодитет бојкотујући рад скупштинског пленума и ресорних одбора, као разлог за то наводе да је парламент „место где хара клептоманије, место извора највећег криминала и рушења свега што се зову институције“.
А студенти и грађани у побуни, ионако, нити су од парламентарне опозиције тражили да врати посланичке мандате већ само да избојкотују рад скупштинских тела, нити су опозицији забранили да изађе на будуће изборе, већ су само захтевали да, пошто претходно опозициони посланици потпишу захтев за расписивање ванредних избора, опозиција на те изборе изађе на једној или, максимално, две листе, а не да расцепкана одигра још једну утакмицу у корист Поглавице и његових плутократа, а дојучерашњих гологузана.
Зато опозиција, што пре, треба да буде истерана на чистац: или да послуша глас својих бирача са претходних избора и глас актуелне већинске антивучићевске Србије или да поштено призна да јој није до избора, макар до истека пуног мандата садашњег парламентарног сазива, пошто добар део посланика тзв. опозиције може само да сања да то и сутра (п)остане.
Настави ли се овај циркус са парламентом и у њему, то ће значити само једно – да опозиција свесно пристаје да буде фингирани фикус нормалности, привид лажне демократије пред “опсерваторима” из ЕУ и параван непостојећег легитимитета Народној скупштини Србије и суседном јој Ћациленду.
Јер, претходних дана, опозиционе “конструктивисте” су, наизменично, мало пренаглашено хвалили, а мало их лицемерно сажаљевали (“ви сте бивши, ви ћете ускоро само преко ТВ-а гледати скупштину и промену власти, ако до ње дође, вас студент неће”) Поглавичина Тајница и Вођа Напредних Језичких Патрола, а то може да значи само једно.
Да самопроглашени Врховни паравојни заповедник Ћацистана и осталих окупираних бантустана Србије, те опозиционе посланике, међу којима је и пуно часних људи, намерава да искористи за разбијање енергије студентских протеста и отупљивање народне буне. Да, након тога, део њих упрегне у своја кола, а остатак одбаци као употребљену папирнату марамицу. А после тога, те фронцле опозиционих остатака ни Дунав ни Сава не могу да оперу, а некмоли бусање у прса јуначка како су они тамо њима, у парламенту, ето, у брк скресали да је СНС “политичко крило организоване криминалне групе која влада Србијом”.
