Pročitaj mi članakNa prvi pogled, operativni rezultati deluju impresivno. Američka vojska, kako kaže Robert Hamilton, penzionisani pukovnik i danas na čelu analitičkog centra Delphi Global Research Center, i dalje može da izvede stvari koje malo ko u svetu može.
To se, prema njegovim rečima, videlo u Iranu, a u manjoj meri i ranije u Venecueli, kao i u operacijama u Avganistanu i Iraku. Međutim, tu se već otvara stari problem – razlika između vojnog uspeha i političkog ishoda.
Hamilton, koji je služio u Saudijskoj Arabiji, Iraku, Kuvajtu, Kataru, Nemačkoj, Belorusiji, Gruziji, Avganistanu i Pakistanu, i koji potpisuje knjigu o odnosima Kine i Rusije, ukazuje na obrazac koji se ponavlja.
Kako objašnjava u razgovoru za rusku Pravdu, američka strana često dobija treću fazu sukoba, onu sa odlučujućim operacijama, ali gubi četvrtu – onu u kojoj bi vojni rezultati trebalo da se pretvore u političke ciljeve. Tu dolazi do raskoraka između očekivanja političkog vrha i realnih mogućnosti vojske.
Upravo zato, kada se pogleda trenutna situacija u Iranu, slika postaje složenija nego što deluje na prvi pogled. Formalno gledano, SAD su, prema Hamiltonu, ostvarile sve vojne ciljeve.
Ali iransko rukovodstvo je i dalje na vlasti, Ormuski moreuz ostaje zatvoren, a ključnu kontrolu nad državom drži Korpus čuvara islamske revolucije. Drugim rečima, stanje na terenu je, kako kaže, u nekim aspektima čak nepovoljnije nego pre početka operacije.
Otuda i ocena da su Sjedinjene Države u Iranu zapravo ušle u svojevrsni zastoj. Pred Vašingtonom su, prema Hamiltonu, dve opcije. Jedna je da se proglasi pobeda i operacija završi. Druga podrazumeva dalje podizanje intenziteta, što bi gotovo izvesno uključivalo angažovanje kopnenih snaga. Ali tu stvari postaju komplikovanije nego što zvuče u teoriji.
Na terenu već postoje određeni kapaciteti – ekspedicioni odred marinaca i brigada iz 82. vazdušno-desantne divizije, ukupno između 10 i 15 hiljada vojnika. To je dovoljno za ograničene ciljeve, poput potencijalnog zauzimanja ostrva Hark, gde se nalazi važan iranski naftni centar, ili pokušaja da se otvori Ormuski moreuz.
Ali za ozbiljniji prodor u Iran, kako Hamilton procenjuje, to jednostavno nije dovoljno. Za takav scenario govorilo bi se o stotinama hiljada vojnika, čak i do pola miliona, što bi značajno promenilo prirodu cele operacije.
A onda dolazi sledeći sloj problema – logistika. Čim bi kopnene snage ušle dublje na teritoriju Irana, otvorilo bi se pitanje njihove zaštite i snabdevanja, što u takvom okruženju nikada nije jednostavno. I tu se, opet, vraća ona stara dilema između onoga što vojska može da uradi i onoga što politika očekuje.
Paralelno s tim, u pozadini se razmatraju i scenariji koji više liče na teorijske modele nego na izvesne planove. Pominje se mogućnost angažovanja specijalnih jedinica radi preuzimanja ili neutralisanja visoko obogaćenog uranijuma.
Hamilton, međutim, tu spušta loptu. Kako kaže, takva operacija zahtevala bi izuzetno precizne obaveštajne podatke, a čak ni američke službe, koliko god bile razvijene, ne mogu garantovati potpunu tačnost.
Poseban problem je što nije sigurno ni da su poznate sve lokacije na kojima se nalazi taj materijal. Jedan kompleks, poput onog u Netanzu, svakako nije jedini. To bi značilo da bi u praksi trebalo pokriti više potencijalnih lokacija, što operaciju čini ne samo složenom, već i izuzetno rizičnom.
U tom smislu, kako Hamilton naglašava, svaka takva akcija oslanjala bi se na pretpostavku da su obaveštajni podaci gotovo savršeni – a to, u realnosti, retko kada jeste slučaj.
Šira slika dodatno komplikuje stvari. Hamilton smatra da su dešavanja u Iranu i Ukrajini tesno povezana i da se ne mogu posmatrati izolovano. Prema njegovim rečima, Rusija od početka sukoba na Bliskom istoku pruža Iranu obaveštajnu podršku, dok istovremeno dobija pomoć Teherana u operacijama u Ukrajini.
U igru ulaze i dronovi „Geranj“, ruska verzija „Šahida“, za koje je Iran dao licencu. Ta razmena, kako kaže, jasno pokazuje međusobnu povezanost ovih sukoba.
Kada se sve to sabere, Hamilton ide korak dalje i govori o obrisima šireg globalnog sukoba. Ne nužno u klasičnom smislu, ali kao dugotrajno nadmetanje između Zapada – pre svega SAD i Evrope – i bloka u kojem su Rusija, Iran, Severna Koreja, a u određenoj meri i Kina.
On podseća da ni početak Drugog svetskog sukoba nije odmah prepoznat kao takav, već je tek kasnije dobio svoje mesto u istoriji.
U tom kontekstu, postavlja se pitanje koliko je Zapad spreman da istovremeno deluje na više frontova. Hamilton smatra da postoje određene prednosti u odnosu na Rusiju, ali i upozorava da je Moskva, tokom četiri godine sukoba u Ukrajini, stekla iskustvo koje SAD i NATO nemaju. To iskustvo, kako kaže, može igrati značajnu ulogu u eventualnim budućim scenarijima.
Uz sve to, pojavljuje se i praktičan problem – ograničene zalihe ključne opreme. Rakete za sisteme Patriot i krstareće rakete Tomahawk spadaju u sredstva koja se brzo troše, a sporo obnavljaju. To su skupe i tehnološki zahtevne komponente, a njihova dostupnost može direktno uticati na trajanje i tok sukoba.
Zato se, u krajnjoj liniji, sve svodi na pitanje vremena i prioriteta. Da li je moguće brzo ostvariti ciljeve ili će se situacija razvijati u pravcu koji ostavlja više nepoznatih nego odgovora?
I možda važnije – u kom trenutku niz povezanih sukoba prestaje da bude niz i počinje da se posmatra kao jedna šira, jedinstvena priča.
