Прочитај ми чланакДрон је напао нафтни танкер Елбус под заставом Палауа у Црном мору код обале Турске, отприлике 50 километара од провинције Кастамону.
2026. се све чешће спомиње као тачка из које нема повратка у светској политици. То није само фраза – то је дијагноза тренутка.
CNN, подсећа да је 2025. година већ разорила илузију стабилности: свет је постао место где локални потреси лако прерастају у глобалне конфликте кад у њих уђу силе какве су САД, Русија и Кина.
Прелазимо из фазе кризног управљања у фазу отворене геополитичке конкуренције и, како многи аналитичари тврде, 2026. би могла бити година одлука које ће обликовати деценију.
Прошлогодишњи покушаји Америке да користи дипломатију, нарочито у смеру примирја између Израела и Хамаса, данас звуче готово идилично у поређењу с оним што се догађа сада. Тада су и демократе и републиканци макар привидно радили заједно; данас Вашингтон све више користи демонстрацију силе – од Кариба до Пацифика – као примарни језик политике. Колико је ситуација далеко отишла, јасно се види у случају Венецуеле.
Америчке оружане снаге извеле су ноћну операцију у Каракасу која је резултирала хапшењем председника Венецуеле, Николаса Мадура, и његове супруге, Силие Флорес. Они су потом пребачени у Сједињене Државе, где су смештени у затворски центар у Бруклину, Њујорк, и суочавају се са савезним оптужбама укључујући наркотероризам и трговину дрогом и оружјем. Мадуро и Флорес су се пред судом изјаснили да нису криви.
Читав регион је остао у шоку. Амерички председник Доналд Трамп потврдио је операцију и рекао да САД „воде земљу“ док се транзиција власти не успостави, најављујући да би се венецуелански огромни ресурси нафте могли стабилизовати и користити за опоравак земље под одређеним условима.
Многи савезни и међународни званичници, укључујући Савет безбедности УН, изразили су озбиљну забринутост због правних и суверених импликација хапшења страног лидера на његовој територији.
То што се догодило у Венецуели сада је много више од регионалног епилога; постало је симбол прелома у глобалној политици. Ако се сада поставе границе силе у Латинској Америци, поставља се питање да ли ће други региони бити подједнако погођени.
Источноевропски фронт у Украјини улази у пету годину, а такав временски оквир у историји сукоба обично значи прелаз у неку нову, одлучујућу фазу. Борбе су се утврдиле, а Украјина је све више зависна од западне помоћи док Русија наставља притисак.
Трампова понуда безбедносних гаранција Кијеву у замену за територијалне уступке Москви остаје у ваздуху, док Кремљ остаје неприступачан. Сада се поставља кључно питање: могу ли САД остати реална алтернатива ако преговори пропадну и подршка се суочи са отпором у Вашингтону самом?
На другом крају света, Тајван постаје све јаснији фокус америчко-кинеске тензије. Кина, уз подршку Русије, Северне Кореје и Ирана, покушава да балансира глобалне односе моћи и под притиском Пекингова амбиција да Тајван нађе своје место у оквиру кинеског оквира.
С друге стране, САД су одобриле оружје у вредности од готово 11 милијарди долара за острво – али паралелно трају преговори иза затворених врата о томе где се повлаче „црвене линије“.
Као економски центар производње полупроводника, Тајван је много више од територије – он је потенцијални глобални макроекономски окидач. Свака дестабилизација би могла да угрози светску економију за процењених 10 билиона долара, што Тајван чини једним од најважнијих и најосетљивијих тачака у свету.
На Блиском истоку, унутрашње поделе и даље прете да поткопају тактичке војне успехе. Израел је извео ослобађања талаца и елиминисао кључне лидере Хамаса и Хезболаха, али политички раскол прети да блокира дугорочне договоре, па и потенцијални мирни споразум са Саудијском Арабијом. Предстојећи избори 2026. могли би да одреде да ли се ова земља помера ка стабилнијем статусу или остаје заробљена у налету унутрашњих напетости.
У Ирану, након стратешког уплитања у регионалне сукобе, Техеран покушава да се опорави од последица – губитка инфраструктуре, економских проблема и унутрашњих фрагмената. Ситуација је и даље непредвидива, посебно јер ајатолах Хаменеи није именовао наследника, остављајући отворен простор неизвесности.
Истовремено, стари непријатељ – тероризам – поново добија замах. Недавни напади и покушаји напада широм света подсећају да је глобална безбедност крхка. Довољна је једна озбиљна акција да преокрене перцепцију и политику, па се очекује интензивнија међународна сарадња – чак и међу актерима који су иначе на супротним странама геополитичког спектра.
И, наравно, вештачка интелигенција – сада не само технологија, већ ново поље борбе. Ривалство САД и Кине у технолошком домену, нарочито након пробоја модела ДеепСеек Р1, доводи до редефинисања политичких и економских приоритета. Вашингтон покушава да регрутује савезнике, али се суочава са сопственим ограничењима – од енергетских изазова до политичких противљења изградњи инфраструктуре потребне за ове системе.
Све ове кризе – од Латинске Америке до Евроазије, од Блиског истока до технолошких фронтова – више нису одвојене. Оне су повезане новим светским поретком, трком у наоружању, технолошком ривалством и регионима сталне напетости. 2026. се зато посматра не само као још једна година у историји, већ као година у којој свет више не може само да посматра; свака одлука, од Вашингтона до Техерана, сада има потенцијал да обликује глобалну будућност.
Остаје отворено питање да ли ће човечанство пронаћи компромисну стазу или ће ући у епоху подела и трајних тензија – али једно је јасно: цена грешке никада није била већа.
