Pročitaj mi članakAsocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) zatražila je danas od nadležnih da preispitaju mejl koji je stigao na adresu više redakcija, a u kome se „preuzima odgovornost za gašenje Instagram naloga određenih medija, organizacija i pojedinaca“.
Kako je ANEM naveo u saopštenju, mejl je stigao sa adrese „[email protected]“, a u potpisu te poruke, kako tvrdi ANEM, ponovo su zloupotrebljena imena ljudi koji nemaju veze sa tim slučajem, sa ciljem targetiranja istih osoba.
„Rekli smo vam da ćemo vam ugasiti društvene mreže ako pišete loše o našem predsedniku i to smo i uradili. Šta ćeš, tako je to kad poznajete ljude koji rade u kompaniji Meta INC! Samo nastavite da vređate našeg predsednika Aleksandra Vučića i vaše društvene mreže će svaki put biti ugašene jer širite dezinformacije. Aleksandar Vučić je car i jedva čekamo da se kandiduje za premijera, on treba večno da vlada!“, pisalo je u mejlu koji je stigao na adresu više redakcija, saopštio je ANEM.
Slučaj koji je ANEM sada otvorio, sa mejlom u kome se preuzima odgovornost za gašenje Instagram naloga medija i organizacija, može da postupi kao podsetnik da u Srbiji priča o slobodi govora na društvenim mrežama nije počela juče, niti je nastala tek kada su na udaru profili velikih redakcija, već da je ovaj mehanizam godinama unazad korišćen kao sredstvo kontrole javnog prostora, samo što je tada veliki deo javnosti ćutao ili čak aplaudirao.
Tokom korona pandemije, društvene mreže su postale mesto gde su ljudi tražili informacije, ali i gde su mnogi pokušavali da postave pitanja o medicinskim nelogičnostima, merama koje su se menjale iz nedelje u nedelju, o statistikama koje su se tumačile kako kome odgovara, o terapijama koje su jednog dana bile „opasne“, a drugog „moguće“, i upravo su tada masovno gašeni nalozi koji su bili kritički nastrojeni. U tom talasu cenzure ugašen je i nalog dr Jovane Stojković, koji je imao preko 70 hiljada pratilaca, kao i dva naloga Udruženja građana „Lekari i roditelji za nauku i etiku“ sa takođe preko 70 hiljada pratilaca, a sve je to u javnosti najčešće bilo predstavljeno kao borba protiv „dezinformacija“, bez ozbiljne rasprave, bez prava na odgovor i bez mogućnosti da se čuje druga strana.
Isto pravilo se primenjivalo i na teme koje nisu imale veze sa pandemijom, jer su profili gašeni ili ograničavani i kada bi se pominjala imena kao što su Ratko Mladić i Radovan Karadžić, čak i onda kada je reč bila o komentarima, analizama, istorijskom kontekstu ili javnim raspravama, a ne o pozivima na nasilje. Takođe, banovani su i profili na kojima se komentarisala LGBT ideologija iz ugla tradicionalnog vaspitanja i porodičnih vrednosti, gde je kritika često automatski proglašavana „govorom mržnje“, bez razlikovanja između uvrede i argumentovanog stava.
Tada se, međutim, niko nije posebno bunio. Naprotiv, veliki broj medija je tu cenzuru predstavljao kao nešto normalno, poželjno i „civilizacijski ispravno“, a javnost je naviknuta da prihvati da je dovoljno da neko bude označen kao problematičan, pa da mu se isključi mikrofon. U toj atmosferi su pojedini mediji i njihovi „ćerka projekti“, poput raznih platformi za ocenjivanje istine i „proveru činjenica“, imali ulogu da unapred pripreme teren, da naprave spiskove „spornih“, da lepe etikete i da svojim izveštajima daju moralno opravdanje za ono što je u suštini bio jedan jednostavan čin, gašenje neistomišljenika.
Zato je danas važno napraviti paralelu i reći jasno, ili je sloboda govora princip koji važi za sve, ili nije sloboda nego privilegija, jer nije poenta u tome ko je trenutno na udaru, nego u tome da li društvo prihvata da se bilo kome, bilo kada, može ugasiti glas samo zato što je nekome neprijatan. Ako se danas brani sloboda medija, onda se mora priznati da je juče isto tako morala da se brani sloboda lekara koji su postavljali pitanja, sloboda građanskih udruženja, sloboda ljudi koji su iznosili stavove koji nisu bili u modi, jer se u suprotnom dobija sistem u kome cenzura nije problem, nego je problem samo kada cenzura pogodi „pogrešne“.
I zato je suštinska poruka jednostavna, slobodu govora nikada ne treba gasiti dokle god ona ne predstavlja realnu pretnju po nečiji život, jer kada se jednom prihvati da se govor gasi po ukusu moćnih, sutra će svako biti kandidat za tišinu, a društvo bez prava na pitanje nije društvo, nego disciplinovani hor.
