Прочитај ми чланакАсоцијација независних електронских медија (АНЕМ) затражила је данас од надлежних да преиспитају мејл који је стигао на адресу више редакција, а у коме се „преузима одговорност за гашење Инстаграм налога одређених медија, организација и појединаца“.
Како је АНЕМ навео у саопштењу, мејл је стигао са адресе „[email protected]“, а у потпису те поруке, како тврди АНЕМ, поново су злоупотребљена имена људи који немају везе са тим случајем, са циљем таргетирања истих особа.
„Рекли смо вам да ћемо вам угасити друштвене мреже ако пишете лоше о нашем председнику и то смо и урадили. Шта ћеш, тако је то кад познајете људе који раде у компанији Мета ИНЦ! Само наставите да вређате нашег председника Александра Вучића и ваше друштвене мреже ће сваки пут бити угашене јер ширите дезинформације. Александар Вучић је цар и једва чекамо да се кандидује за премијера, он треба вечно да влада!“, писало је у мејлу који је стигао на адресу више редакција, саопштио је АНЕМ.
Случај који је АНЕМ сада отворио, са мејлом у коме се преузима одговорност за гашење Инстаграм налога медија и организација, може да поступи као подсетник да у Србији прича о слободи говора на друштвеним мрежама није почела јуче, нити је настала тек када су на удару профили великих редакција, већ да је овај механизам годинама уназад коришћен као средство контроле јавног простора, само што је тада велики део јавности ћутао или чак аплаудирао.
Током корона пандемије, друштвене мреже су постале место где су људи тражили информације, али и где су многи покушавали да поставе питања о медицинским нелогичностима, мерама које су се мењале из недеље у недељу, о статистикама које су се тумачиле како коме одговара, о терапијама које су једног дана биле „опасне“, а другог „могуће“, и управо су тада масовно гашени налози који су били критички настројени. У том таласу цензуре угашен је и налог др Јоване Стојковић, који је имао преко 70 хиљада пратилаца, као и два налога Удружења грађана „Лекари и родитељи за науку и етику“ са такође преко 70 хиљада пратилаца, а све је то у јавности најчешће било представљено као борба против „дезинформација“, без озбиљне расправе, без права на одговор и без могућности да се чује друга страна.
Исто правило се примењивало и на теме које нису имале везе са пандемијом, јер су профили гашени или ограничавани и када би се помињала имена као што су Ратко Младић и Радован Караџић, чак и онда када је реч била о коментарима, анализама, историјском контексту или јавним расправама, а не о позивима на насиље. Такође, бановани су и профили на којима се коментарисала ЛГБТ идеологија из угла традиционалног васпитања и породичних вредности, где је критика често аутоматски проглашавана „говором мржње“, без разликовања између увреде и аргументованог става.
Тада се, међутим, нико није посебно бунио. Напротив, велики број медија је ту цензуру представљао као нешто нормално, пожељно и „цивилизацијски исправно“, а јавност је навикнута да прихвати да је довољно да неко буде означен као проблематичан, па да му се искључи микрофон. У тој атмосфери су поједини медији и њихови „ћерка пројекти“, попут разних платформи за оцењивање истине и „проверу чињеница“, имали улогу да унапред припреме терен, да направе спискове „спорних“, да лепе етикете и да својим извештајима дају морално оправдање за оно што је у суштини био један једноставан чин, гашење неистомишљеника.
Зато је данас важно направити паралелу и рећи јасно, или је слобода говора принцип који важи за све, или није слобода него привилегија, јер није поента у томе ко је тренутно на удару, него у томе да ли друштво прихвата да се било коме, било када, може угасити глас само зато што је некоме непријатан. Ако се данас брани слобода медија, онда се мора признати да је јуче исто тако морала да се брани слобода лекара који су постављали питања, слобода грађанских удружења, слобода људи који су износили ставове који нису били у моди, јер се у супротном добија систем у коме цензура није проблем, него је проблем само када цензура погоди „погрешне“.
И зато је суштинска порука једноставна, слободу говора никада не треба гасити докле год она не представља реалну претњу по нечији живот, јер када се једном прихвати да се говор гаси по укусу моћних, сутра ће свако бити кандидат за тишину, а друштво без права на питање није друштво, него дисциплиновани хор.
