„Обезбеђивање контроле над венеруеланском нафтом смањило би америчку рањивост на прекиде у снабдевању енергијом у Заливу и пружило би тампон против шокова у снабдевању у случају сукоба с Ираном. Уз поуздан алтернативни извор тешке сирове нафте под својим утицајем, Вашингтон би био боље позициониран да апсорбује или компензује уништење или заустављање енергетске инфраструктуре у Персијском заливу током рата. То би смањило економске трошкове ескалације и учинило војни притисак на Иран политички и економски управљивијим.

Истовремено, таква контрола би ојачала способност Сједињених Америчких Држава да обликује глобалне протоке нафте и цене, учвршћујући централну улогу долара на тржиштима енергије и помажући у очувању петродоларског система који подупире америчку финансијску моћ.

Венецуела би тиме постала више од регионалног проблема. Постала би стратешки преседан, демонстрација да се економски притисак, политичко инжењерство и, ако је потребно, сила могу користити за реструктурирање суверених држава и преусмеравање глобалне равнотеже моћи.

Међутим, ако Сједињене Америчке Државе запну у Венеруелу и суоче се са упорним отпором, исход се драматично мења. Продужена криза исцрпљивала би политички капитал, растезала војне и економске ресурсе и ослабила Вашингтонову способност да пројицира моћ другде, укључујући Блиски исток. То би такође закомпликовало израелско стратешко планирање, које је уско везано за амерички регионални утицај.

Оно што се догађа у Венеруели неће остати у Латинској Америци. Обликоваће будућност контроле над енергијом, границе америчке моћи и правац геополитичких сукоба далеко изван Каракаса”.