Израелска војска је недавно признала да је њен војник Јеврејин смрскао маљем једну римокатоличку статуу Исуса Христа приликом борби у јужном Либану. Држава је најавила процес против војника и осудила чин. Међутим, та мржња дела Јевреја (намерно кажем дела, јер има Јевреја који нису задојени мржњом према хришћанима на тај варварски начин) – није од јуче. Кроз историју су моћни и богати Јевреји (потомци фарисеја и фарисејски следбеници) веома често стајали иза прогона хришћана у Римској империји. Да не помињемо и случајеве данас, када скоро сви који су као православни ишли у Јерусалим на ходачашће доживљавају да их неки Јевреји пљују и псују што су хришћани.
Када су донесена два једина сверимска едикта (Декијев и Диоклецијанов) да је сваки становник Римске царевине дужан да жртвоприноси римским боговима и једе од меса закланог том приликом (ако одбије да се убије), то се односило на буквално све људе који су живели под Римом, али није важило за Јевреје. Поставља се питање – како је могуће да једино Јевреји буду изузети од наредбе да пљуну на властиту веру? И не само то, већ да заједно са римским властима учествују у прогону и убијању хришћана који нису пристали на паганско жртвоприношење? То потврђују налази романиста:
„Тхе едицт сеемс то хаве апплиед то еверyоне, регардлесс оф сеx, аге, ор цивиц статус; тхе онлy пеопле ликелy то хаве беен еxемпт wере тхе Јеwс… Тхере ис но дирецт евиденце фор тхе Јеwс, бут иф тхеy хад беен реqуиред то сацрифице, wе wоулд еxпецт соме траце оф тхис ин тхе рецорд; ин фацт, тхере ис ноне wхатсоевер. Тхис силенце ис со стрикинг тхат wе муст ассуме ан еxемптион. Тхе онлy еxплицит ментион оф Јеwс ин анy оф тхе соурцес ис ин тхе Пассио Пионии, wхицх депицтс тхем ас парт оф тхе анти-Цхристиан моб; алтхоугх тхис теxт хас ан обвиоус анти-Јеwисх тенденцy, ит wоулд хардлy хаве депицтед тхем ас аллиес оф тхе гентилес иф тхеy wере ацтуаллy ин тхе саме плигхт ас тхе Цхристианс. Ас а параллел, а пассаге ин тхе Јерусалем Талмуд суггестс тхат тхе Јеwс оф Цаесареа wере специфицаллy еxемптед фром тхе реqуирементс оф Диоцлетиан’с фоуртх едицт. Ит ис ликелy тхат ботх Диоцлетиан анд Дециус фоллоwед тхе лонг естаблисхед принципле оф макинг аллоwанцес фор тхе анцестрал традитионс оф тхе Јеwс.“
Извор: Ј. Б. Ривес, Тхе Децрее оф Дециус анд тхе Религион оф Емпире. Тхе Јоурнал оф Роман Студиес, 1999, Вол. 89 (1999), Социетy фор тхе Промотион оф Роман Студиес, стр. 137-138.
[„Изгледа да се едикт односио на свакога, без обзира на пол, доб или грађански статус; једини који су вероватно били изузети су Јевреји… За Јевреје нема непосредних доказа, али да се од њих захтевало жртвовање, очекивали бисмо неки траг у документима; а нема никаквог. Тишина је толико упадљива да морамо претпоставити да су били изузети. Једино експлицитно помињање Јевреја у изворима је код Светог свештеномученика Пионија, где се описују као део антихришћанске руље; иако је овај текст очигледно антијеврејски настројен, тешко да би их описао као савезнике гоја да су били у истој невољи као хришћани. Упоредо с тим, пасус у јерусалимском Талмуду наводи на закључак да су Јевреји Цезареје били изузети од захтева Диоклецијановог четвртог едикта. Вјероватно је да су и Диоклецијан и Декије следили одавно успостављено начело уважавања предачке традиције Јевреја.“] (Са енглеског посрбило СтСт.)
По свему судећи, део Јевреја који су имали моћ и утицај (фарисејски нараштај) је на неки начин извршио утицај на Декија и Диоклецијана да себе изузму из мера едикта (новцем?). То можемо закључити и аналогијом – Нерон који је такође оптужио хришћане за пожаре у Риму и због тога их убијао, имао је жену Попеју Сабину која је несумњиво имала врло присне везе са Јеврејима и била њихов жестоки заштитник и покровитељ на делу када год им је требала помоћ да се заштите од римске власти.
