Прочитај ми чланакКроз историју су моћни и богати Јевреји (потомци фарисеја и фарисејски следбеници) веома често стајали иза прогона хришћана у Римској империји. И данас православне у Јерусалиму пљују и псују
Израелска војска је недавно признала да је њен војник Јеврејин смрскао маљем једну римокатоличку статуу Исуса Христа приликом борби у јужном Либану. Држава је најавила процес против војника и осудила чин. Међутим, та мржња дела Јевреја (намерно кажем дела, јер има Јевреја који нису задојени мржњом према хришћанима на тај варварски начин) – није од јуче. Кроз историју су моћни и богати Јевреји (потомци фарисеја и фарисејски следбеници) веома често стајали иза прогона хришћана у Римској империји. Да не помињемо и случајеве данас, када скоро сви који су као православни ишли у Јерусалим на ходачашће доживљавају да их неки Јевреји пљују и псују што су хришћани.
Када су донесена два једина сверимска едикта (Декијев и Диоклецијанов) да је сваки становник Римске царевине дужан да жртвоприноси римским боговима и једе од меса закланог том приликом (ако одбије да се убије), то се односило на буквално све људе који су живели под Римом, али није важило за Јевреје. Поставља се питање – како је могуће да једино Јевреји буду изузети од наредбе да пљуну на властиту веру? И не само то, већ да заједно са римским властима учествују у прогону и убијању хришћана који нису пристали на паганско жртвоприношење? То потврђују налази романиста:
„The edict seems to have applied to everyone, regardless of sex, age, or civic status; the only people likely to have been exempt were the Jews… There is no direct evidence for the Jews, but if they had been required to sacrifice, we would expect some trace of this in the record; in fact, there is none whatsoever. This silence is so striking that we must assume an exemption. The only explicit mention of Jews in any of the sources is in the Passio Pionii, which depicts them as part of the anti-Christian mob; although this text has an obvious anti-Jewish tendency, it would hardly have depicted them as allies of the gentiles if they were actually in the same plight as the Christians. As a parallel, a passage in the Jerusalem Talmud suggests that the Jews of Caesarea were specifically exempted from the requirements of Diocletian’s fourth edict. It is likely that both Diocletian and Decius followed the long established principle of making allowances for the ancestral traditions of the Jews.“
Извор: J. B. Rives, The Decree of Decius and the Religion of Empire. The Journal of Roman Studies, 1999, Vol. 89 (1999), Society for the Promotion of Roman Studies, стр. 137-138.
[„Изгледа да се едикт односио на свакога, без обзира на пол, доб или грађански статус; једини који су вероватно били изузети су Јевреји… За Јевреје нема непосредних доказа, али да се од њих захтевало жртвовање, очекивали бисмо неки траг у документима; а нема никаквог. Тишина је толико упадљива да морамо претпоставити да су били изузети. Једино експлицитно помињање Јевреја у изворима је код Светог свештеномученика Пионија, где се описују као део антихришћанске руље; иако је овај текст очигледно антијеврејски настројен, тешко да би их описао као савезнике гоја да су били у истој невољи као хришћани. Упоредо с тим, пасус у јерусалимском Талмуду наводи на закључак да су Јевреји Цезареје били изузети од захтева Диоклецијановог четвртог едикта. Вјероватно је да су и Диоклецијан и Декије следили одавно успостављено начело уважавања предачке традиције Јевреја.“] (Са енглеског посрбило СтСт.)
По свему судећи, део Јевреја који су имали моћ и утицај (фарисејски нараштај) је на неки начин извршио утицај на Декија и Диоклецијана да себе изузму из мера едикта (новцем?). То можемо закључити и аналогијом – Нерон који је такође оптужио хришћане за пожаре у Риму и због тога их убијао, имао је жену Попеју Сабину која је несумњиво имала врло присне везе са Јеврејима и била њихов жестоки заштитник и покровитељ на делу када год им је требала помоћ да се заштите од римске власти.
