Прочитај ми чланакУкрајинска тема у Србији одавно је постала не баш главна, али стално присутна позданиска тема у српским медијима и јавном животу.
При томе има се у виду не редовно извештавање о самом току украјинског конфликта, које и јесте дежурна тема свих светских медија још од 2014, а посебно од 2022. године. У овом контексту прва реченица нашег данашњег текста била би ништа друго до пука новинарска баналност.
Ипак, овде се мисли на однос српског друштва и српских власти према узроцима самог конфликта, на подршку једној или другој зараћеној страни – ко је у праву у а ко је у криву, на крају крајева, на Србију као полигон у позадини конфликта, на којем такозвани заинтересовани страни фактори играју своје мале или велике игре ради достизања сопствених стратешких циљева.
Посвађати Србе и Русе и учинити да Србија коначно учини свој стратешки заокрет био би један од пријатних бонуса читавог тог процеса за оне који поцесом руководе.
Више од новца
У том смислу једна од најболнијих тема у руско-српским односима за ону другу, руску страну, јесте испорука српског наоружања Украјини. Српске власти више пута су изјавиле да држава не учествује у извозу наоружања за Украјину, да знају за то да наоружање произведено у земљи доспева у руке ВСУ преко посредника, али не могу то да спрече.
После бројних примедби са руске стране председник Србије Александар Вучић изјавио је у јуну 2025. године да је држава потпуно прекинула извоз муниције и да се сва произведена продукција упућује у српска војна складишта за текуће потребе националне војске.
Међутим, већ у новембру исте године у интрервјуу немачком издању Цицеро Вучић је изјавио да су српска складишта оружја пуна муниције, коју је званични Београд спреман да понуди Европи на основу купопродајних уговора. Оговарајући на питање да ли купац касније може да преда ту муницију Украјини, Вучић је рекао да купци могу да раде са њом шта год пожеле. Касније се појавила вест о нетачном цитирању председникових речи, али отприлике исти тај став Вучић је поновио на другом месту отприлике у исто време.
На самиту о проширењу ЕУ у Бриселу 4. новембра 2025. године председник је рекао да не планира да прекида извоз наоружања, без обзира на упозорења од стране руске Спољне обавештајне службе.
Трговина наоружњем је пре свега новац, али за српске власти и више од тог. То је потврда да оне учествују у заједничког политици Европске уније у односу на Украјину, без обзира на то што не уводе санкције Русији. И не само да учествују постојећим капацитетима, него још размишљају како да те капацитете у оквиру заједничких европских пројеката увећају.
Са друге стране, то нервира руску страну, зато нимало не чуди што се 1. маја на сајту руске новинске агенције ТАСС, једне од најугледнијих у земљи, појавила вест о наставку испорука продукције војне намене из Србије и Босне и Херцеговине у Украјину преко трећих земаља.
Без обзира на то што су власти Србије увеле званичну забрану извоза и транзита продукције војне намене, српске компаније траже нове могућности да заобиђу та ограничења, пише агенција позивајући се на сопствене изворе.
По речима сабеседника агенције, индикативно је да ни једно српско предузеће до сада није било кажњено за незаконите испоруке. „Очигледно је да они закључују да ове мере носе строго формални карактер и да њихово кршење не повлачи за собом практичне последице“, – закључио је он.
Извор је такође саопштио да се извозна ограничења заобилазе тако што се извозе делови од којих се касније у трећим земљама склапа финална продукција.
Према сазнањима извора, словеначка фирма ИЗОП-К д.о.о. помаже српској комапнији Зенитпром д.о.о. да испоручи ВСУ 50 хиљада ракета калибра 122 мм за мобилни вишецевни бацач „Град“.
Словеначка фирма снабдева Зенитпром д.о.о. компонентама за производњу ракета, укључујући продукцију босанске компаније Бинас д.д. Сви делови треба да буду послати за Пољску, где ће коначно бити састављни, објаснио је саговорник агенције. Такође словеначка фирма треба да обезбеди сертификат коначног корисника издат од стране Министарства одбране Пољске.
Српски добровољац у украјинској униформи
Десетак дана пре него што су руски медији прилично оправдано закључили да српски произвођачи наоружања настављају извоз својих производа у Украјину зато што су убеђени да неће сносити никакве консеквенце, издања у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини пренела су да је по налогу Вишег јавног тужилаштва у Београду ухапшен двадесотогодишњи младић због постојања основа сумње да је учествовао у рату у Украјини на страни украјинске армије.
Приликом хапшења код осумњиченог је пронађена војна књижица украјинске војске, комплетна маскирна униформа са обележијима украјинске војске, шлем са уграђеном камером и пратећа документација о ступању у службу у украјинској војсци, саопштио је Блиц.
Ова вест прилично је гласно одјекнула у српском јавном простору. То је, колико знамо, први случај када медији за српском језику саопштавају о учешћу плаћеника из Србије у рату на страни Украјине.
Вест су са великим интересовањем пренела издања суседних земаља, а портал Н1 за Босну и Херцеговину констатовао је да су српски медији у више наврата извештавали о држављанима Србије који су у Украјини ратовали на руској страни. „Поједини експерти у Србији оцењују да су казне за проруске плаћенике углавном условне и веома благе“, – истиче се у публикацији издања за БиХ. Исти коментар пренео је и Радио Слободна Европа.
По свему судећи, медије у региону првенствено брине да ли ће украјински плаћеник бити кажњен исто као и српски доровољци у редовима руске армије. Ипак, иза ове прилично штуре вести крију се многа друга важнија питања. Ако је то први украјински плаћеник који је у складу са важећим законодавством ухапшен у Србији, да ли је он уједно и једини грађанин земље који је учествовао или учествује у конфликту на страни Оружаних снага Украјине?
Претпоставимо да није. Тада се намеће питање како је он доспео тамо, ко учествује у врбовању српских грађана с украјинске стране, шта српске власти чине да разотркију канале којима се потенцијални украјински плаћеници пребацују на фронт?
„Млади“ дипломата, а искусни обаветшајац
Одговоре на нека од ових питања вероватно зна нови амбасадор Украјине у Србији Александар Литвињенко, али не би било логично очекивати да бисмо од њега могли и да их чујемо. То не би било у складу ни са једним од два његова „појавна облика“ – ни са тренутном дужношћу дипломате, ни са претходном дужношћу шефа Спољне обавештајне службе Украјине, коју је он обављао од јула 2021. године до марта 2024. године.
У марту 2024. године Литвињенко је именован за секретара Савета националне безбедности и одбране Украјине и на том месту налазио се до јула 2025. године, тачније до преласка у дипломатску службу.
Нови амбасадор Украјине у Србију је стигао на велика врата – локални медији су му поклонили необично велику пажњу. Званични и прозападни медији да ли су му велики простор да се искаже, патриотски медији су се истог тренутка запитали зашто је баш он послат у Србију и која ће бити његова главна улога за време дипломатског мандата.
Александар Литвињенко до сада је дао бројне интервјуе, али прилично једноличне са тачке гледишта садржаја. По његовим речима, главни задатак који је он добио од руководства земље пред пут у Србију је да допринесе развоју односа између две земље у економској и хуманитарној сфери.
Литвињенко признаје да је Србија велики изазов за њега као дипломату због тога што није увела санкције Русији, „без обзира на сопствену жељу за евроинтеграцијом“. При томе у интервјуу за „Евроњуз Србија“, објављеном 19. априла, истакао је да би Украјина желела да српска влада у будућности промени своју политику по том питању.
У својим јавним наступима амбасадор Украјине ставља акценат на културне везе које, по његовим речима, између Срба и Украјинаца постоје још од XВИИ и XВИИИ века. При томе он тврди да Срби „користе руске наочаре како би гледали Украјину“, што би могло да се протумачи као изјава да су Срби заправо у заблуди када је реч о Украјинцима.
Вероватно свестан своје славе главног обавештајца Украјине која је у Србију стигао пре него он сам, Литвињенко воли да каже да он не борави у земљи као пензионисани генерал, него као млад дипломата.
У својим наступима као млад дипломата он говори да би волео да промени слику коју Срби имају о Украјини и да што више ојача везе између два народа. Међутим, пензионисани генерал као да не верује претерано у ту мисију, па амбасадор не делује баш превише убедљиво. Можда и зато што још увек не говори српски, па се обраћа домаћој јавности на енглеском.
Због свега тога у јавности се природно намеће питање која је истинска мисија Александра Литвињенка у Србији. Да ли под економском сарадњом он има у виду иземђу осталог и оне погоне за производњу муниције које је Владимир Зеленски на самитима „ЕУ- Југоисточна Европа“ предлагао земљама Западног Балкана да отворе у свеопштој кооперацији? Или је то можда жеља да се буде ближе партнерима из разних западних служби, који, према ранијим изјавама врхова српске власти претворише Београд у Казабланку?
„Патриоте и провокатори“
А шта кажу Срби? Вероватно не треба посебно подсећати да је Београд био прва европска престоница која је у пролеће 2022. године подржала руско деловање у Украјини спонтаним митингом.
У руским медијима до дана данашњег се вести из Србије често илуструју сликом огромне руске заставе коју су учесници једне од оваквим манифестација пронели од Теразија до абмасаде Руске Федерације на Славији.
Међутим, од почетка руске специјалне војне операције у Београду такође делује и снажан проукрајински лоби, који редовно организује уличне ације подршке Украјини. Отприлике као „Жене у црном“, само у овом случају реч је о људима са жуто-плавим обележјима који се с времена на време појављују на улицама. Занимљиво је да ове акције подржавају и неке групе такозваних руских релоканата, који су 2022. године напустили земљу због неслагања са властима. Манифестације које се декларишу искључиво као хуманитарне, самим тим попримају и одређену идеолошку и политичку обојеност, која се потом прелама и на само српско друштво.
Последња оваква акција одржана је у Београду у марту 2026. године, на четврту годишњицу руске специјалне војне операције у Украјини. Када се на Тргу републике окупио известан број украјинских активиста и активиста, њима у сусрет је изашла група српских патриота да одржи митинг у подршку Русији.
„Патриоте и провокатори састаће се у Београду. Сутра ће се на Тргу републике у Београду окупити српски патриоти на митинг у подршку Русији у вези са годишњицом почетка СВО (…) Али то није све. У исто време и на истом месту своју акцију планира свеже стигао „дипломата“ и хонорарно бивши шеф СБУ Александар Литвињенко“, – тако је портал балкан.неwс-правда најавио обе манифестације.
При томе аутори публикације истакли су да су партнери украјинског амбасадора у организацији ове акције невладина организација ЦРТА – корисник западних грантова, као и „неки руски и украјински релоканти“.
Сусрет учесника две акције на крају се завршио интервенцијом полиције, које је на Тргу републике било више него украјинских активиста. При томе били су приведени углавном учесници митинга у подршку Русији.
Очигледно је да питање подршке Русији у односу према руско-украјинском сукобу део национално оријентисаних грађана разматра као једно од питања одређујућих за будући политички курс Србије, као, на пример, питање признања независности албанске сепаратистичке творевине на Косову и Метохији.
Ако узмемо у обзир да се у српском друштву већ годинама форсира атмосфера подела и да Србији предстоје у многоме одлучујући парламентарни избори, били они ванредни или редовни, украјинска тема могла би да одигра извесну улогу у продубљивању тих подела.
