Pročitaj mi članakIako se često percipiraju kao gotovo neuništivi, političari su – kao i svi ljudi – podložni zdravstvenim problemima.
Један од најозбиљнијих и најизазовнијих међу њима је мождани удар, који може у тренутку да промени ток нечије каријере, политичку равнотежу, па и историју једне државе. У наставку представљамо познате случајеве светских политичких лидера који су преживели мождани удар – и оставили траг упркос или баш због тога.
Вудро Вилсон: Тајни удар који је изазвао уставну кризу САД
У тренутку када су Сједињене Америчке Државе преузимале водећу улогу на светској сцени након Првог светског рата, председник Вудро Вилсон доживео је тежак мождани удар. Овај догађај, замагљен ћутањем и прикривањем, довео је до најдубље уставне кризе америчког председничког система у 20. веку.
Дана 2. октобра 1919, усред исцрпљујуће турнеје којом је желео да убеди јавност да прихвате Версајски споразум и Друштво народа, Вилсон је колабирао у Белој кући. Лекари су установили да је реч о масивном можданом удару који га је оставио са парализом и делимично изгубљеним говором.
Власт је тихо преузела његова супруга Едит Вилсон, која је контролисала информације које су стизале до председника. Иако је тврдила да није доносила политичке одлуке, многи историчари овај период називају „тајним председништвом“.
Без јасних уставних смерница о преносу овлашћења, председничка функција постала је фактички неоперативна дуже од годину дана. Једна од кључних последица била је и неприхватање Версајског споразума, што је искључило САД из Друштва народа.
Вилсон се никада није потпуно опоравио и умро је 1924. године. Овај случај касније је био подстицај за усвајање 25. амандмана на Устав 1967, који дефинише поступак преноса председничких овлашћења.
Јосип Броз Тито: Одлазак вође у тишини
Председник Јосип Броз Тито доживео је мождани удар крајем 1979. године, чиме је започео низ здравствених компликација које су довеле до његове смрти у мају 1980. године.
Тито је боловао од дијабетеса и проблема с циркулацијом, а у Словенији му је ампутирана лева нога због гангрене. Иако мождани удар никада није званично потврђен, бројни извештаји и сведочења лекара указују да је до њега дошло. У последњим месецима живота био је непокретан и имао је тешкоће у комуникацији.
Информације о његовом здрављу биле су строго контролисане. Званични медији наглашавали су „стабилно стање“, док се иза кулиса припремао политички крај једне епохе.
Тито је преминуо 4. маја 1980. године. Његова смрт означила је почетак политичке транзиције, али и крај једне ере која ће се, десет година касније, завршити распадом Југославије.
Стаљин: Како је тишина у дачи означила крај једне тираније
Увече 1. марта 1953. године, Јосиф Стаљин се повукао у своју резиденцију – дачу у Кунцеву, недалеко од Москве. После касне вечере са најближим сарадницима – Беријом, Маљенковим, Булгањином и Хрушчовом – повукао се без уобичајеног поздрава. Био је раздражљив и физички слаб. Ујутру га нико није видео.
Протекло је више од 12 сати док се неко уопште усудио да провери његово стање. Када су коначно ушли у његову собу, Стаљин је лежао непомично на поду, без свести, с лицем изобличеним од крварења у мозгу. Хитно су позвани лекари, али драгоцени часови већ су били изгубљени – можда намерно.
Лекари су дијагностиковали масивни хеморагијски мождани удар. Стаљин је био у коми, са парализом десне стране тела и без могућности говора. Био је жив, али без свести и без шансе за опоравак. Следећа четири дана провео је непокретан, док су политички врх и најближи сарадници иза кулиса већ почели борбу за наследство. Према неким сведочењима, Лаврентиј Берија, шеф совјетске тајне полиције, одлагао је позивање помоћи и говорио сарадницима: „Добро, добро… умро је. Сад ћемо видети…“. Ове речи годинама касније подстакле су теорије да је његов крај био више политички него медицински.
Стаљин је преминуо 5. марта 1953. године у 21.50 часова. Совјетски медији објавили су вест о његовој смрти уз тон званичне жалости. Милиони грађана туговали су – искрено или из страха. Његов одлазак оставио је систем који није знао како да функционише без њега. Режим није имао механизме смене власти, Политбиро је био паралисан његовом сенком, а борба фракција отпочела је готово истог дана. Берија је накратко преузео иницијативу, али је већ крајем године смакнут. Уследила је постепена дестаљинизација и консолидација моћи под Хрушчовом.
Стаљинов мождани удар није био само лична трагедија једног диктатора, већ симптом система у коме је сваки вид власти, одговорности и институционалне стабилности био потиснут пред лични култ. Чак и када је био беспомоћан, најближи сарадници су се бојали да му уђу у собу. Његова болест разоткрила је механизме страха који су одржавали цео режим.
Винстон Черчил: Мождани удари скривени од нације
Британски премијер Винстон Черчил, симбол отпора нацизму и лидер у Другом светском рату, доживео је два мождана удара – први 1949, а други, озбиљнији, 1953. године.
Други удар, који се десио док је био премијер, био је строго затајен. У страху од нарушавања политичке стабилности у јеку Хладног рата, Черчилов тим и тадашњи естаблишмент одлучили су да јавност и чак парламент остану необавештени.
Након удара, премијер је делимично изгубио способности говора и концентрације, али се уз напоре лекарског тима и сарадника вратио на функцију и остао на челу владе до 1955. године.
Његов случај покренуо је етичку дебату: да ли је интерес државе био важнији од права јавности да зна? Данас, Черчил остаје пример лидера који је и у физичкој немоћи задржао политичку моћ – по цену транспарентности.
Ариел Шарон: Политички крај у коми
У јануару 2006. године, израелски премијер Ариел Шарон доживео је тежак мождани удар који га је оставио у коми – и тиме драматично прекинуо његов политички успон и започету трансформацију израелске политике.
Пре тога, у децембру 2005, Шарон је већ претрпео мањи мождани удар, али је игнорисао препоруке лекара. Предводио је нову центристичку партију Кадима и спроводио контроверзне реформе, укључујући повлачење из Газе и планове за нову мапу односа с Палестинцима.
Масивни удар 4. јануара 2006. довео је до његовог пада у дубоку кому, из које се никада није пробудио. Његова странка ушла је у изборе без оснивача, а израелска политика остала је без личности способне за доношење историјских одлука.
Шарон је преминуо осам година касније, јануара 2014. Његова болест оставила је израелски политички центар без вођства, а бројне идеје – одвајање од окупираних територија, редефинисање безбедносних граница – остале су недовршене.
