Pročitaj mi članak

Anatomija jednog moždanog udara

0

Postoje razni rizici u životu, a jedan od njih je da odeš u jutaranji program Pinka i sedneš prekoputa Predraga Sarape, karijerne kontra-deteline sa četiri lista teške kategorije.

То се управо десило Дарку Глишићу, који је приликом свог хиљадитог гостовања прекопута Сарапе доживео тежак мождани удар, па су тај снимак режимски портали и телевизије бесомучно вртели, иако би, да имају истинско поштовање према том човеку, мучан призор његове агоније оставили негде у архиви.

Последња вест је да се Дарко Глишић опоравља и да је прикључен на разне медицинске апарате, а прикључен је и на председника Вучића који нон-стоп дежура у шок-соби и држи га за руку. Бар судећи по снимцима које сам председник емитује по друштвеним мрежама рекламирајући тако своје паранормалне способности да је делотворније прикључити се на њега, него на респиратор.

Међутим, нећете веровати, дотични Сарапа је у ништа бољем стању, судећи према извештају Информера у коме се дословно каже: “Водитељу телевизије Пинк Предрагу Сарапи позлило је јутрос након што је министар Дарко Глишић доживео мождани удар, сазнаје Информер. Према нашим сазнањима, он је примио две инфузије и од јутрос не може да дође себи”.

Од јутрос!? Сарапа је човек који одаје утисак да од памтивека не може да дође себи, идеалан водитељ за медије који такође не могу да дођу себи, па лекари свим ризичним категоријама препоручују следећу превентиву: “Избегавати, слано, љуто, кисело, нервирање, масно, дуван, алкохол и Сарапу”.

Потом је главна тема крвожедних Вучићевих пропагандних гласила постало то што неки ликови на друштвеним мрежама нису изразили емпатију према оном што се десило Дарку Глишићу, а гротескно је када напредњачки „новинари“ и напредњачки политичари, шампиони антипатије, траже од неког емпатију. Ем напредњаци, ем траже емпатију, какав оксиморон разних напредњачко-таблоидних оксиморона, без префикса окси.

Камен темељац Српске напредне странке, Томислав Николић, још одавно је емпатично рекао да му „није жао што су убили Славка Ћурувију“.

После се правдао.

– Нисам рекао да ми није жао што је убијен, него сам рекао да ми га није жао, а то је велика разлика. Има кога жалим, има кога не жалим. Славка Ћурувију једино његов брат искрено жали – објаснио је у интервјуу за Плејбој.

И сад, замислите на пример, да данас неко изјави: „Није ми жао што је Дарко Глишић доживео мождани удар“.

Па касније то разјасни специјалном врстом радикалско-напредњачке философије коју је утемељио Николић Томислав: „Нисам рекао да ми није жао што је доживео мождани удар, него сам рекао да ми га није жао, а то је велика разлика. Има кога жалим, има кога не жалим. Дарка Глишића једино његов брат искрено жали“.

Томислав Николић се касније још правдао и објашњавао шта је у ствари мислио:

– Наравно да нико не треба да буде убијен. Као човеку, жао ми је што је неко убијен. Али, ја не жалим Славка Ћурувију. Ко зна колико људи још не жалим. Знам да више нису живи, али не жалим. Не могу баш свакога да жалим. Ћурувија није заслужио да га ја жалим – рекао је у интервјуу за Б92.

И сад, замислите да неко ових дана изјави: „Наравно да нико не треба да доживи мождани удар. Као човеку, жао ми је што је неко доживео мождани удар. Али, ја не жалим Дарка Глишића. Ко зна колико људи још не жалим. Знам да више нису живи и здрави, али не жалим. Не могу баш свакога да жалим. Глишић није заслужио да га ја жалим”.

Николић Томислав је после дао интервју и Блицу.

БЛИЦ: Да ли вам је жао што је убијен Славко Ћурувија?

НИКОЛИЋ: Жао ми је што је убијен, али не терајте ме да жалим некога кога не жалим.

БЛИЦ: Шта вам то значи?

НИКОЛИЋ: То значи да ми се није свиђало оно што је он радио.

БЛИЦ: Шта то?

НИКОЛИЋ: Кад ме већ вучете за језик, његова подлост када је у петак, уочи изборне тишине када је Војислав Шешељ био председнички кандидат и имао шансе да победи, на насловној страни својих новина објавио „Војислав Шешељ заклао жену Слободана Јовића“. Тог човека не могу да жалим.

Замислите да неко данас каже ово:

БЛИЦ: Да ли вам је жао што је Дарко Глишић доживео мождани удар?

НЕКО: Жао ми је што је доживео мождани удар, али не терајте ме да жалим некога кога не жалим.

БЛИЦ: Шта вам то значи?

НЕКО: То значи да ми се није свиђало оно што је он радио.

БЛИЦ: Шта то?

НЕКО: Кад ме већ вучете за језик, његова подлост када је на скупу подршке тој странци поручио студентима и грађанима који блокирају улице рекао да ће добити „голем ћутек“, односно по врањански – велике батине. Тог човека не могу да жалим. Пошто су грађани и студенти после тога итекако добили велике батине.

Дакле, ако учимо емпатију од главног идеолога напредњачко-радикалске емпатије, Томислава Николића, сасвим је океј да некоме од нас не буде жао Дарка Глишића, али да нам буде жао што је доживео мождани удар, што је мисаона заврзлама разумљива једино Александру Вучићу и његовим следбеницима који су оваквим изјавама аплаудирали.

Други главни идеолог напредњачко-радикалске емпатије, Војислав Шешељ, рецимо, пре неког времена у Хит твиту, емисији за пљување сваког ко је против Вучића и паралелно подилажење истом том Вучићу, рекао је после гажења студенткиње Соње Поњавић:

„М.П. (возач аутомобила) је спашавао живу главу. Јесу ли га нападачи хтели убити? Јесу ли му разбили стакло на возачевим вратима? Зашто су му разбијали стакло? Да би га ухватили за гушу и он је у паници бежао. И одједном се преко његовог аута превртала нека Соња Поњавић, ваљда студент. Превртала се као права гимнастичарка“.

Замислите да неко ових дана изјави исто што и Шешељ: „Водитељ те емисије иницијала П.С. је спашавао живу главу, после су му дали две инфузије и није могао да дође себи. А Дарко Глишић је мрмљао нешто неразговетно ко шлогирани каранфил“.

Наравно, у „Светској антологији напредњачко-радикалске емпатије“ свашта би се још могло набројати на ову тему: историја радикала и напредњака је пуна сеирења над туђом муком, подсмевања туђој несрећи, навијања коњских глава да се људима који протестују поломе коске, помиловања професионалних разбијача студентских вилица и аболирања газитељки студенткиња у блокади. Као и оних који ће вас пред атентат на време упозорити да је и Тито пред смрт имао проблема с ногом.

Такви једино могу да се теше да ће њих тешко да стрефи мождани удар, јер нема удар где да удари.