Pročitaj mi članakPredsednik Nove Demokratske stranke Srbije (Novi DSS) Miloš Jovanović rekao je da je “Aleksandar Vučić poslednji čovek koji bi trebalo da pametuje” o stvarima i činjenicama iz nedavne srpske prošlosti, uključiv i period nakon promena 5. oktobra 2000, kao i domašaj i postignuća u prvoj vladi po padu režima Slobodana Miloševića (2001–2003, premijer Zoran Đinđić). Predsednik Republike postavio je pitanje dometa tj. rezultata prve postpetooktobarske vlasti, govoreći o tom periodu u negativnoj konotaciji.
Lider Novog DSS-a ocenio je da je i taj kao i svaki drugi period označen i pozitivnim i negativnim obeležjima, potencirajući da je “Peti oktobar morao da se dogodi”, te da je zemlju čekao “bolan period tranzicije nakon neizdrživog stanja i svih razaranja tokom 90-ih”, za koje, dodaje on, krivicu svakako snosi i “Zapad koji je izvršio agresiju i Srbiju protivpravno bombardovao 1999”.
“Peti oktobar je bio promena koja je morala da se desi jer je režim doveo zemlju u neizdrživo stanje. Moralo je (90-ih) biti i više demokratije i poštenih izbora, jer na kraju krajeva to daje legitimitet svemu […] Počelo je nakon tih promena da se diše, pravili su se temelji za jednu normalnu državu, počeo je da se uvodi sistem, od poreza pa nadalje i najvažnije je da je prestala izolacija zemlje. Stoji činjenica da u 90-ima nije bilo perspektive, niko nije imao šansu ni za šta”, naveo je Jovanović, istovremeno naglasivši da “nije od onih koji smatraju da su Srbi i tadašnji predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević započeli ratove i krivi za raspad SFR Jugoslavije tokom 90-ih”.
Prema njegovim rečima, jugoslovenska kriza je bila indukovana od spolja, a bivšu državu su najpre rušile secesionističke tendencije Slovenije i Hrvatske, i činjenica je, dodaje, da je reč o jednoj veoma komplikovanoj situaciji u kojoj se tadašnje rukovodstvo Srbije našlo.
Međutim, ukazao je da je takođe očigledno da su se sve najveće nacionalne katastrofe – pad Republike Srpske Krajine 1995. (više stotina hiljada proteranih Srba nakon akcije “Oluja”) – te povlačenje Vojske sa Kosova i Metohije nakon NATO agresije 1999, dogodile u vreme režima 90-ih. “… da nam ne pametuje predsednik zemlje, bio je deo vlasti kada smo doživeli najveće nacionalne katastrofe (povlačenje Vojske sa KiM). Država je povukla Vojsku za vreme Miloševića, to nisu ni Koštunica ni Đinđić uradili… Šta sad radi aktuelna vlast? Priznaje secesiju Kosova. Čovek koji je prihvatio francusko-nemački plan (2023) kojim se implicitno priznaje nezavisnost Kosova poslednji je koji bi trebalo da se oglašava”, poručio je Jovanović.
On je pak napomenuo da je u trezvenoj atmosferi potrebno na racionalan način istaći i negativne aspekte vladavine DOS-a i Zorana Đinđića nakon Petog oktobra, u šta, po njemu, spadaju “otkazi i restrukturiranja preduzeća, katastrofalne privatizacije banaka koje nisu smele biti privatizovane (Beobanka, Beogradska banka, Jugobanka, Investbanka), korupcija, bogaćenje jednog sloja ljudi itd.”.
Ipak, jednu od najvećih mrlja i, kako je ocenio, “istorijsku grešku” Đinđićeve vlasti, vidi u izručenju Slobodana Miloševića u Hag na Vidovdan 2001. godine. “Haški tribunal je neverovatna ljaga na imenu našeg naroda, ni Japanci nisu dali svog cara nakon dve nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki, a mi smo kompletan politički, vojni i policijski vrh predali Tribunalu u Hagu”, zaključio je Miloš Jovanović.
