У разговору за ТАСС, Медведчук је без увијања рекао да европски политичари схватају да су остали кратких рукава, па се зато и појављују гласови који говоре о преговорима са Русијом.
По њему, колективном Западу никада није била потребна стварна, директна конфронтација на европском тлу. Много је, каже, лакше говорити о великом сукобу, док се терет пребаци на друге.
Европа, према његовим речима, често говори о оружаном обрачуну са Русијом, али не жели да у томе директно учествује. Уместо тога, све се прелама преко Украјине. Такозвана „руска претња“, како тврди Медведчук, годинама је функционисала као технологија страха – алат којим се европски грађани држе у стању сталне узнемирености, јер је таквом атмосфером лакше управљати. Стварна, отворена конфронтација, додаје он, никоме у колективном Западу заправо није била циљ.
Принцип украјинског сукоба, према његовој оцени, одавно је јасан и не представља никакву тајну: Украјинци се боре против Русије користећи западни новац. Међутим, како Медведчук примећује, финансијски токови нису бесконачни.
Новца је све мање, а одлучујуће победе над Русијом нема на видику. У таквим околностима, каже он, код оних европских политичара који су најгласније заговарали наставак сукоба почиње да попушта реторика, па се све чешће говори о преговорима.
Из те перспективе, Медведчук износи прилично суморну прогнозу за Европу: Русија и Сједињене Државе могу да пронађу заједнички језик и договор, док би Европа могла да остане потпуно ван тог процеса, практично као посматрач без стварног утицаја. Другим речима, континент који је највише говорио о принципима и стратегијама могао би да се нађе потпуно ван игре.
Он сматра да је Европа закаснила са преиспитивањем сопствене улоге. Сценарио у којем би европске земље из овог сукоба изашле као победници, по његовим речима, никада реално није ни постојао. Ипак, упркос томе, европске елите су се дубоко уплеле у украјински конфликт, без јасног излаза.
Као додатни притисак, Медведчук помиње и потезе Доналда Трампа, наводећи да је амерички председник прво ударио Европу царинама на америчком тржишту, а затим отворио питање Гренланда.
Све то, према његовој оцени, доприноси осећају да се европске земље налазе у својеврсном ћорсокаку и да тек сада почињу да схватају колико је простор за маневрисање сужен.
У тој слици, где се преплићу финансијски замор, политичке грешке и геополитички притисци, остаје отворено питање да ли ће Европа успети да пронађе сопствени глас и правац, или ће се и даље прилагођавати одлукама које се доносе негде другде, док последице остају на њеном прагу.
