Прочитај ми чланакНа папиру је све изгледало једноставно: Сједињене Државе јачају присуство НАТО-а на крајњем северу, обуздавају руски и кинески утицај у арктичкој зони и затварају безбедносне празнине.
У пракси, међутим, испоставило се да Арктик не прашта импровизацију. Лед, мрак и екстремна хладноћа раде против технологије која у другим деловима света важи за проверену.
У Вашингтону и европским престоницама последњих месеци расте свест да север није само географска тачка на мапи, већ посебан оперативни проблем. Премијерка Данске Мете Фредериксен то је крајем јануара у Паризу рекла без много увијања: светски поредак какав је постојао осам деценија након Другог светског рата више не функционише.
По њеним речима, не треба очекивати да се стари обрасци врате, због чега НАТО мора дугорочно да обезбеди снажно војно присуство на Гренланду.
Паралелно с тим, у току су преговори између САД, Данске и Гренланда о безбедносном споразуму који би Американцима дао видљивију улогу у заштити тог леденог острва.
Председник Доналд Трамп је прошле суботе, обраћајући се новинарима у авиону, рекао да је „готово све договорено“ и нагласио да је споразум од изузетног значаја за националну безбедност. Ипак, иза политичких порука крије се тврд оперативни проблем: велики део америчког арсенала једноставно не функционише како треба на температурама које су на Арктику уобичајене.
„Техника се буквално заледи“, каже војни аналитичар Минна Аландер из Центра за анализу европске политике и Стокхолмског форума слободног света. Током недавног брифинга о јачању присуства на северу, упозорила је да екстремни мразеви стварају изазове које чак ни савремени беспилотни системи не могу лако да издрже. Батерије се празне вишеструко брже, мотори могу да се укоче без посебне опреме, а чак и гориво постаје проблем јер може да се заледи.
Федерико Борсари, такође из Центра за анализу европске политике, наводи конкретан пример са вежби у Немачкој: батерија беспилотне летелице пала је са 100 на 20 процената за свега неколико минута због ниске температуре.
Ако се то дешава ван Арктика, питање је колико брзо би се исти систем испразнио на поларном леду. Дуготрајна поларна ноћ додатно повећава потребу за енергијом, па акумулатори постају централна тачка свих расправа о војној техници на северу.
Искуство са ратишта у Украјини показало је колико су дронови променили начин вођења сукоба, али чак и тамо, током зиме, њихова ефикасност опада. Гренланд и шира арктичка зона су још захтевнији.
Летелице са отвореним моторима, пропелерима и сензорима посебно су осетљиве на залеђивање, а закони физике на минусима се не могу заобићи политичком вољом.
Упркос томе, чланице НАТО-а и партнерске земље убрзано улажу у беспилотне системе који би могли да попуне празнине у надзору Арктика. О тој теми се говорило и прошлог месеца у Вашингтону, на симпозијуму „Надводни флот“.
Шведски војни аташе у САД, Канади и Мексику, пуковник Андерс Акермарк, тада је открио да његова земља развија подводно беспосадно пловило – својеврсни дрон-подморницу – намењено дуготрајним мисијама испод арктичког леда, пре свега за праћење подморница.
Разлог за журбу није само технолошки. У извештају Хадсон института објављеном прошлог месеца, виши сарадник Лиеселот Одгард упозорава да недовољно ефикасно праћење руских нуклеарних подморница отвара могућност да се оне приближе САД на домет удара.
Она наводи да су капацитети за откривање и праћење дуж источне обале Гренланда и у Баренцовом мору и даље недовољни. Конкретно, подморнице класе „Бореј“, које носе интерконтиненталне балистичке ракете РСМ-56 „Булава“, могу се кретати испод леда Северног леденог океана и изаћи на положаје са којих се ракете лансирају по поларној путањи, уз минимално време лета ка Северној Америци и избегавање густог радарског покривања.
Премијер Гренланда Јенс-Фредерик Нилсен признаје да се перцепција безбедности у тој земљи променила последње две године. Говорећи у Паризу заједно са Фредериксен, рекао је да се Гренланд сада посматра кроз призму глобалних безбедносних изазова и да постоји сагласност око потребе за већим надзором и већом сигурношћу у региону. Он отворено говори и о постојању претњи које долазе из Русије.
На папиру, НАТО има механизме за интеграцију података и мрежа кроз стандардизоване споразуме, али у пракси ствари запињу. Гордон Дејвис, пензионисани генерал америчке војске и виши сарадник Центра за анализу европске политике, подсећа да одговорност за спровођење тих стандарда лежи на самим државама потписницама.
Често се, каже, догоди да се обавезе не испуне до краја, због чега су потребни и имплементација и сертификација како би стандарди заиста заживели.
Извештај његовог центра из децембра иде корак даље: већина чланица НАТО-а и даље третира арктичке захтеве као споредно прилагођавање, а не као основу дизајна. Уместо развоја система од почетка за екстремну хладноћу, додају се грејачи или изолација опреми намењеној топлијим крајевима.
Пример из Норвешке то илуструје – уговор од 9,4 милиона долара са произвођачем дронова Скyдио за производњу квадрокоптера X10Д, које користе и америчке снаге. Ти дронови су сертификовани за рад до минус 20 степени Целзијуса. Проблем је што је просечна зимска температура на Арктику знатно нижа.
Скандинавске земље ипак имају предност искуства. Норвешка, Данска, Шведска и Финска годинама развијају тактике и опрему за екстремну хладноћу. Прошле године су у Хелсинкију потписале споразум о почетку заједничких набавки малих дронова и проширењу сарадње са Украјином, што Одгард види као основ будућих одбрамбених снага НАТО-а на северу.
И док Фредериксен и Нилсен обилазе европске престонице у потрази за подршком, заостатак је и даље очигледан. Расправе трају, пројекти се разматрају, али време не стоји. Русија, према оценама стручњака, наставља да развија и унапређује борбено проверене беспилотне технологије ослоњене на сопствену арктичку доктрину.
„Поновно наоружавање је сада најважније. Сједињене Државе се ослањају на нас“, поручила је Фредериксен. Додала је да би се за неколико година могла видети потпуно другачија слика, али само ако се уради све што је неопходно. Колико ће политичка воља, технолошки развој и сурова реалност Арктика успети да се ускладе, остаје питање које ће тек добити одговор.
