YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА :

0:00 Историја као дуг према прецима
1:49 Песма комитама и јунацима Старе Србије
4:23 Поздрав гостима „Друштва српских домаћина”
5:37 Песме о Церу и српским војницима
8:18 Драмско казивање „Ја сам војвода Вук”
25:22 Песма о српским комитским четама
30:04 Славиша Павловић: Војвода Вук и четничка акција
47:14 Музички програм о Србији и Косову и Метохији
53:36 Косовски божур и сећање на српске мајке
57:45 Поезија Љиљане Браловић
01:06:17 Шта је изворно значила реч „четник”
01:12:49 Пауза до доласка учесника Церског марша

Два датума, два догађаја — и једна битна разлика

Текериш је у недељу, 16. августа 2026. године, био место живог народног памћења: на самом Текеришу, поредспоменика српским јунацима у Колубарској бици, одржан је културно-историјски програм „Друштва српских домаћина”, посвећен војводи Вуку и српској четничкој акцији, после чега су домаћини сачекали учеснике 17. Церског марша. Снимак програма бележи песме, драмско казивање, „Час историје”, поезију и поруке о чувању успомене на српске ратнике. На самом крају водитељка најављује паузу „док сачекамо учеснике Церског марша”, а потом и полагање цвећа „див-јунацима”.

Три дана касније, у среду 19. августа, РТС је објавио вест у којој је најпре наведено да је државну церемонију полагања венаца предводила министарка Милица Ђурђевић Стаменковски, а већ у следећем пасусу да је Церски марш одржан у недељу, 16. августа. РТС није дословно написао да је министарка пешачила са колоном нити да је присуствовала народном програму, али је два временски и организационо одвојена догађаја ставио у исти прилог без јасног истицања да се министарка појавила тек 19. августа. Таква монтажа информација оставља простор за погрешан утисак да је државна делегација била део великог народног окупљања.

Датум	Шта се догодило	Ко је био организатор/учесник	Како је представљено
Недеља, 16. август 2026.	„Час историје”, културни програм, дочек учесника и полагање цвећа	„Друштво српских домаћина”, извођачи, грађани и учесници 17. Церског марша	Забележили Србин.инфо, СМС Ливе ТВ и снимци организатора; РТС није приказао програм
Среда, 19. август 2026.	Засебна државна церемонија и полагање венаца	Државна делегација на челу са министарком Милицом Ђурђевић Стаменковски	РТС је ову церемонију ставио у наслов и увод вести, а марш од 16. августа поменуо одмах потом

Шта је РТС прећутао

У прилогу јавног сервиса нема „Друштва српских домаћина”, нема драмског програма „Ја сам војвода Вук”, нема предавања књижевника Славише Павловића, нема песама Јелене Крњајић, Зорана Готовчевића и Љиљане Браловић, нити слике окупљеног народа који чека уморну колону из Шапца. Због тога редакција Србин.инфо ово не види као обичан пропуст, већ као уређивачку цензуру: народни садржај је изостављен, док је политички функционер добио централно место у причи о годишњици Церске битке.

Чињенице које се могу непосредно проверити јесу датум РТС-ове објаве, формулација њеног увода и садржај снимка од 16. августа. Из њих произлази да програм и државна церемонија нису били исти догађај. Оцена да је реч о намерној режимској цензури представља уређивачки закључак Србин.инфо, заснован на томе што је јавни сервис изоставио народни програм, а накнадни долазак министарке претворио у главну слику обележавања годишњице.

Церска битка: прва савезничка победа у Великом рату

Историјски део РТС-овог текста доноси основне податке који нису спорни. Аустроугарска инвазија преко Дрине почела је 12. августа 1914, а пресудни ноћни судар српских и аустроугарских јединица на падинама Цера код Текериша уследио је око 23 часа 15. августа. Војвода Радомир Путник наредио је противнапад, док је генерал Степа Степановић образовао ударну групу и усмерио је ка кључним положајима. Повлачење поражених аустроугарских трупа преко Дрине углавном је окончано 20. августа, а из Шапца су се повукле у ноћи 23. на 24. август.

Према бројкама које је објавио РТС, српска војска је имала више од 3.000 погинулих и око 15.000 рањених, док је на аустроугарској страни било око 8.000 мртвих, приближно 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Победа на Церу била је прва победа савезника у Првом светском рату и снажно је подигла углед Србије међу савезницима. За руковођење операцијама Степа Степановић добио је чин војводе.

Историјска тачка	Податак	Значај
Почетак инвазије	12. август 1914.	Аустроугарске снаге прелазе Дрину и Саву
Први велики судар код Текериша	Ноћ 15/16. августа 1914.	Почетак одлучујућих борби на Церу
Однос снага	Око 200.000 аустроугарских према до 185.000 српских војника	Србија се супротставила бројнијој казненој експедицији
Исход	Одлучна победа српске војске	Прва савезничка победа у Првом светском рату
Цена победе	Више од 3.000 српских погинулих и око 15.000 рањених	Слобода је плаћена огромном жртвом

„Час историје” за комите и четнике Старе Србије

Програм, 16. августа на Текеришу, је отворен поруком да је историја „учитељица живота”, али и збир херојских дела и жртава претходних генерација према којима данашњи Срби осећају дуг. Подсећено је да „Друштво српских домаћина” од 2014. у континуитету организује „Час историје”, а да су претходних година у Текеришу осветљаване битке на Церу, Колубари и Кајмакчалану. Овогодишњи програм био је посвећен комитама и четницима чије су борбе у Старој Србији претходиле победама на Куманову и Брегалници (00:00–01:39).

Израз „четник” у овом делу програма употребљен је у свом историјском, предратном значењу — као назив за добровољца у чети, односно комиту у Старој Србији и Македонији почетком 20. века. Тек у Другом светском рату термин је добио друго, широко познато значење за припаднике Југословенске војске у отаџбини и Равногорског покрета, што је водитељка програма и изричито објаснила пред завршну музичку тачку.

Војвода Вук између драме, историје и завета

Средишњи део приредбе било је драмско казивање „Ја сам војвода Вук”, у извођењу глумца Ивана Вучковића. Текст је пратио пут Војина Поповића од ратничког имена стеченог током четовања, преко Балканских ратова, Цера, Колубаре и повлачења преко Албаније, до Солунског фронта и погибије на Грунишком вису 29. новембра 1916. године. Пошто је реч о сценском тексту, а не о аутентичном звучном запису војводе Вука, његове реченице треба разумети као драматизован приказ историјских извора и сведочења.

У драматизацији је посебно наглашен кодекс Вукових бораца: забрана крађе, обавеза да се све узето за чету плати, дисциплина, заштита народа и најстрожа забрана узнемиравања жена. „Све што се за чету узима ја морам знати и то се мора платити”, гласи једна од пренетих наредби. Завршна порука представе сажета је у завету: „Чувајте Србију, не само од непријатеља, већ од заборава”, јер народ који заборавља јунаке постепено заборавља и себе.

Славиша Павловић: Од Старе Србије до Цера и Груништа

Књижевник Славиша Павловић одржао је „Час историје” на тему „Војвода Вук и српска четничка акција у Старој Србији од 1903. до 1912. године”. Вука је представио као настављача српске војничке традиције, од средњег века и устаничких јунака до четничке акције, Балканских ратова и Првог светског рата. Говорио је о Поповићевом рођењу у Сјеници 1881, породичном пресељењу у Крагујевац, школовању у 32. класи Војне академије и стицању ратничког имена после доласка у Стару Србију.

Павловић је подсетио на Мицка Крстића, Воју Танкосића и друге учеснике српске акције, на формирање добровољачких центара и на Вуково постављење за шефа Горског штаба. Навео је, позивајући се на спис Станислава Кракова, тврдњу да су 1904. била пријављена 904 силовања Српкиња у Старој Србији без поступања власти; та бројка је изнета у предавању и у овом тексту се преноси као Павловићев навод, а не као независно проверена статистика.

У делу о Првом светском рату Павловић је објаснио да је Србија формирала четири специјалне јединице, од којих је једну преузео Вук, и да је његов Јадарски четнички одред дејствовао на Церу. Према предавању, његови борци су изненадним нападима успоравали аустроугарске јединице и користили направе за далеко бацање бомби, назване „скакавци”. После погибије Воје Танкосића Вук је преузео команду над добровољачким јединицама, а његов одред је на Солунском фронту добио име Легија смрти.

Павловић је завршио потресним податком да је Вук погинуо на Груништу у 35. години, а да је већ наредног дана у Солун стигло писмо са фотографијом његове ћерке Слободанке, коју никада није видео. Гледајући младе учеснике марша, рекао је да можда не знају све чињенице о Церу и Вуку, али да их осећају преко косовског завета. „Не треба да не верујемо у неку бољу будућност”, поручио је, позивајући да се чува успомена на великане какав је био четнички војвода Вук.

Косовски божур, српске мајке и заборављена жртва

У име „Друштва српских домаћина” са Косова и Метохије, Данијела Симоновић Митић уручила је председнику удружења Нићифору Аничићу урамљени косовски божур са Газиместана. Аничић је захвалио, али и признао да су у говорима о рату често заборављени „наши најјачи јунаци — наше мајке Српкиње”, које су остајале са децом и унуцима, орале, копале и чувале огњишта. Затражио је да један од наредних скупова буде посвећен управо мајкама-мученицама Великог рата (53:36–56:44).

Потом су уследиле родољубиве песме Љиљане Браловић и музички део програма. Песникиња је позвала Србију да се „огласи и усправи”, да не буде „краткопамтилице”, јер кости предака, како је казала, ослушкују да ли их потомци памте. У другом делу изговорила је песму „Српски домаћин”, у којој тај појам није свела на иметак, кров или земљу, већ на живу реч, веру, писмо, породицу и државотворну одговорност.

Народ је био ту 16. августа — камера РТС-а није

Завршетак снимка отклања сваку недоумицу о редоследу догађаја. После последње песме водитељка Снежана Трифуновић Касаповић саопштила је да ће бити направљена пауза док не стигну учесници Церског марша, а да ће потом сви заједно положити цвеће српским јунацима. Дакле, културно-историјски програм, долазак пешака и народно одавање почасти чинили су једну целину 16. августа. Министарка и државна делегација нису део те снимљене целине.

РТС је 19. августа објавио опширну историјску ретроспективу и вест о државном полагању венаца, али није донео ниједан кадар приредбе „Друштва српских домаћина”. Јавни сервис је тако уместо живе слике грађана и младих који су пешачили више од 35 километара понудио протоколарну слику функционерке која је на Текериш дошла када је велики скуп већ био завршен.

Сећање које не може да стане у протокол

Церска победа није била победа једног кабинета, странке или министарства, већ војске и народа који су за одбрану земље платили огромну цену. Зато је смисао Церског марша и „Часа историје” управо у враћању памћења грађанима: кроз пешачење, песму, историјску реч, молитву и сусрет генерација. Војвода Вук у том оквиру није представљен као музејска фигура, него као симбол команданта који је тражио дисциплину, лични пример, поштење према народу и спремност на жртву.

Када јавни сервис изостави такав догађај, а простор уступи накнадном политичком протоколу, он не мења само редослед кадрова — мења и носиоца сећања. У Текеришу је 16. августа носилац сећања био народ који је дошао, говорио, певао, пешачио и чекао колону; 19. августа то је у РТС-овој слици постала министарка. Зато је најважније сачувати тачну хронологију: народна свечаност и Церски марш били су у недељу, државна церемонија у среду, а између њих су прошла три дана.

Цео програм погледајте у видео-прилогу. Посебно обратите пажњу на драмско казивање о војводи Вуку, „Час историје” Славише Павловића, поруку Нићифора Аничића о српским мајкама и завршну најаву чекања учесника Церског марша — тренутке који показују шта се 16. августа заиста дешавало у Текеришу, далеко од камера јавног сервиса.

Извор: Србин.инфо / Србин.инфо – канал Центар