YоуТубе поглавља:

00:00 Увод: Да ли Србија клизи у грађански сукоб?
03:23 Вилић: Разбијање Југославије треба да се заврши у Србији
07:13 Од пада надстрешнице до политике сталне конфронтације
09:46 Ратко Младић, јул 2020. и „бујично испољавање Србина”
12:21 Зеленски у Београду, политичко решето и студенти
17:06 Светски рат, Русија и историјски прозор за Србију
20:01 Побуна без странака и могућност појаве новог Карађорђа
22:04 Професионална војска, демографија и НАТО „рупа у тепиху”
27:30 Велика дебата о Милошевићу, комунизму и саборности
39:47 Лавров, руска дипломатија, технологија и тајне службе
1:02:00 Србија 1991: Крајина, Милошевић, ЈНА и приватизација
1:22:01 Казна за издају, „држава 2.0” и нова политичка филозофија

Четири препоручена видео-исечка

Интервју је снимљен 31. августа 2026. године, у атмосфери појачаних политичких и уличних напетости, после сукоба у више градова, уочи нових студентских окупљања и скупова присталица власти. Да таква напетост није само медијска конструкција показује и чињеница да су студентски протести настављени 1. септембра, када је у Београду одржан нови марш, што је забележио и Ројтерс.

Златановић је на почетку подсетио на насиље у Ужицу, најављена супротстављена окупљања, случај узбуњивачице Маје Јакишић из Крушевца и тврдње породице публицисте Дејана Лучића о претњама које добија. Он је питао да ли Србија улази у ситуацију која подсећа на фебруар и март 1941. године, односно на период уочи рата, или је реч о кризи која се може завршити брзо, попут 5. октобра 2000.

„Спољна агресија изведена изнутра”

Вилић је одговорио да садашњу кризу не посматра као изоловану последицу једног протеста, једне власти или једног инцидента. Према његовој тези, реч је о наставку дугог процеса чији је циљ да се разбијање Југославије, активно започето 1991. године, оконча грађанским ратом у Србији.

Он је распад СФРЈ описао као „спољну агресију изведену изнутра”. Под тим подразумева да су план и притисак долазили споља, док су непосредни извршиоци били, како је рекао, поткупљени делови политичких и националних елита југословенских народа. Вилић тврди да је српски народ у том пројекту означен као дугорочни „реметилачки фактор” који треба политички, демографски и државно ослабити.

Према његовом виђењу, Србија је током последњих 26 година систематски остајала без функционалних институција. Он наводи да су после 5. октобра 2000. кадровски и организационо разграђивани државна управа, месне заједнице, општине, министарства и стручне службе које су, без обзира на идеолошки систем, раније умеле да спроводе одлуке.

Вилић је употребио изузетно оштру формулацију да су у институције довођени „разбојници, лопови и неспособни”. По његовој оцени, Србија данас има државу још само као идеју и назив на папиру, док њен апарат није способан да самостално функционише.

Он тврди да систем опстаје зато што је врх Вучићеве власти дубоко повезан са страном агентуром и што добија спољна упутства шта треба да ради. Као илустрацију је рекао да би он и Златановић, када би истог дана формално преузели власт, на њој могли да остану највише 24 до 48 сати јер не би имали институционалне полуге којима би спроводили одлуке.

Од пада надстрешнице до политике сталне конфронтације

Вилић је оценио да су потези СНС-СПС власти од пада надстрешнице у Новом Саду до данас били усмерени ка конфронтацији. Према њему, Александар Вучић и људи око њега не покушавају да смире друштво, обнове поверење или омогуће институционално разрешење кризе, већ свесно подижу температуру и гурају противнике у директан сукоб.

За Вучића је употребио изразе „непомјаник” и „бесловесно биће”, а власт и њено окружење описао је као групу коју не занимају ни земља ни народ. Чак је њихов систем назвао „сатанизмом”, под чим подразумева поредак у којем на власт долазе најнеспособнији, најкорумпиранији и морално најизопаченији појединци.

Он ту појаву не ограничава на Србију, већ тврди да исти образац постоји у читавој Европи: савремени политички систем, према његовој оцени, негативном селекцијом уздиже управо оне људе који би у здравом друштву били удаљени од најодговорнијих положаја.

Златановић је изнео сопствено поређење доласка Владимира Зеленског у Београд 8. августа са замишљеним доласком Адолфа Хитлера у Београд уочи приступања Краљевине Југославије Тројном пакту 1941. године. Подсетио је и да је амерички генерал Весли Кларк боравио у Београду непосредно пред НАТО агресију 1999, видећи у таквим посетама знаке ширег спољног притиска.

Вилић: Осми август био је последње решето

Вилић је рекао да је 8. август за њега постао „камен међаш” и једно од последњих политичких решета у Србији. Све странке, покрете, јавне личности и организације које се тог дана нису јавно успротивиле доласку Зеленског он од тада сматра делом супротне, непријатељске стране.

Као ретке примере јавног противљења навео је саопштење групе од више од сто интелектуалаца, које је и сам потписао, као и реакцију покрета „Ми – снага народа”. Објаснио је да није учествовао у писању протесног саопштења интелектуалаца, поводом доласка Зеленског у Београди, а да би га лично саставио оштрије, али му је било довољно да документ представља јавно неслагање и прекид ћутања.

Вилић је додао да су за њега тог дана престале приче о веродостојности већине постојећих политичких странака и организација, укључујући и студентски политички пројекат, који је назвао „великом подвалом”.

Као раније „решето” Златановић је поменуо референдум о промени Устава, после којег су, по његовој оцени, почеле да отпадају личности које су се лажно представљале као патриоте. Вилић је прихватио да се од тада види процес политичког разврставања. Последњи републички референдум одржан је 16. јануара 2022, што потврђује Републичка изборна комисија; тврдња саговорника да референдум у стварности „није прошао”, иако је Вучић саопштио супротно, представља њихово оспоравање званичног резултата.

Златановић је у ширем историјском осврту навео и Јосипа Броза Тита као пример како спољни и унутрашњи центри могу да преусмере народну енергију. По његовом тумачењу, Тито је као хрватски католик преузео и усмерио ослободилачки покрет који је у великој мери био српски, па је и тада народна жртва стављена у службу пројекта који није био заснован на јасним српским државним интересима.

Ратко Младић, 2020. година и „бујично испољавање Србина”

Вилић је смрт генерала Ратка Младића и неизвесност у вези са преузимањем тела и сахраном описао као догађај који је снажно узбуркао емоције широм српског простора. Младић је преминуо 27. августа 2026, а његово тело је почетком септембра пребачено у Србију, о чему је известио Ројтерс.

Према Вилићу, код српског народа постоји дубоки одбрамбени образац који се у критичним тренуцима активира „на нивоу ДНК”. Као пример навео је јул 2020. године, када је после најаве нових ограничења због ковида дошло до протеста испред Народне скупштине.

Он је Златановићу приписао пресудну улогу у том тренутку, тврдећи да је његова камера показала шта се догађа и помогла да људи пет дана пружају отпор полицији, после чега је власт одустала од најављеног затварања. Вилић је тај догађај сажето описао речима: „Србина не можеш да држиш у затвору.”

Сматра да се слична количина друштвене енергије поново нагомилава. Према њему, све већи број људи више не прихвата свакодневне изјаве власти јер их доживљава као бесмислене, увредљиве и као понижавање сопствене интелигенције.

Побуна без странке — и могућност да се појави нови Карађорђе

Вилић очекује нову побуну, али не верује да ће она бити строго страначка или идеолошка. Као и 2020. године, људи би се, по његовом мишљењу, могли ујединити око осећања да више не желе да трпе ненормалност, без претходног испитивања ко је левица, десница, власт, опозиција или члан одређеног покрета.

Он оставља могућност да побуна буде везана за личност која данас није у првом плану. Таква фигура, по Вилићу, може да се појави нагло, стицајем околности или „Божијим прстом”, као што се у време Првог српског устанка појавио Карађорђе.

Заједничка платформа, како је дефинише Вилић, мора бити борба за слободу. Он Србију назива дубоко окупираном и поробљеном земљом чијем народу прети смртна опасност, због чега му у том тренутку није важно нечије раније или садашње страначко чланство, већ да ли је разумео положај државе и спреман је да је брани.

Главна Вилићева теза	Образложење које је изнео	Статус навода
Разбијање Југославије треба да се заврши сукобом у Србији	Спољни центри, по њему, користе унутрашње елите и политику конфронтације	Аналитичка и обавештајна оцена саговорника
Институције су разграђене после 2000.	Државна управа нема кадар ни самосталне полуге, а негативна селекција је постала правило	Политички став заснован на његовом искуству и процени
Нова побуна неће бити страначка	Људе ће повезати одбрана слободе и отпор понижењу, као у јулу 2020.	Вилићево предвиђање
Србија је војно и демографски угрожена	Професионална војска је малобројна, а структура становништва се убрзано мења	Став који захтева посебну статистичку и војну проверу
Србији се отвара историјска прилика	Промена светског поретка и јачање Русије, Кине и њихових савезника стварају простор	Геополитичка прогноза саговорника
Излаз је „српска држава 2.0”	Нова филозофија, морални кодекс, стручни кадрови и кажњавање издаје	Његов програмски предлог

Професионална војска, демографија и нова безбедносна претња

Вилић је оценио да се демографска структура Србије активно мења у тренутку када држава нема адекватан систем одбране. Укидање масовне војне организације и ослањање на професионалну војску назвао је западном подвалом, тврдећи да народну државу не може бранити малобројна професионална структура.

Подсетио је да је Војска Југославије 1999. издржала напад 19 чланица НАТО-а и упоредио некадашње три армије, са по више корпуса, са данашњом војском која, по његовим речима, на папиру има седам бригада и мање припадника од полиције.

Он је као додатну претњу навео војно-политичко повезивање Хрватске, структура из Федерације БиХ, власти албанских сепаратиста на окупираном Косову и Метохији и Албаније. Према њему, такво повезивање није рутинска регионална сарадња, већ потенцијални обруч усмерен према Србији.

Косово и Метохија се у овом тексту помиње искључиво као саставни део Републике Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста, у складу са уставним поретком Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

Вилић: НАТО мора да „закрпи рупу у тепиху”

Вилић предвиђа да ће се после завршетка рата у Украјини тежиште ширег сукоба померити ка другим деловима Европе. Као могуће правце навео је Пољску, Молдавију и Румунију, док Србију описује као „рупу у тепиху” коју НАТО мора да затвори.

Он тврди да је Србија већ суштински интегрисана у НАТО по многим практичним параметрима, иако формално није чланица и већина грађана нема свест да њена инфраструктура може бити коришћена за потребе Алијансе. У том контексту помиње саобраћајне и логистичке правце према Румунији и Бугарској.

Вилић је направио паралелу и са СФРЈ, тврдећи да тадашњи „радни људи и грађани” нису били свесни да су Југославија и ЈНА, према његовој оцени, представљале важан ослонац јужног крила НАТО-а. То је његова геополитичка интерпретација несврстаног положаја СФРЈ, а не формални статус који је Југославија имала у Алијанси.

Према његовој мрачној формулацији, спољни центри Србији остављају избор „или у затвор или у покољ”. Ипак, себе назива оптимистом јер сматра да се западни планови од руске интервенције у Сирији 2015/2016. не остварују према првобитном распореду: покрећу се, застају и касне.

Као примере навео је чињеницу да разбијање Југославије није окончано 1992. и да је НАТО агресија 1999, планирана по његовој тврдњи за неколико дана, трајала 78 дана. Трајање ваздушне кампање од 24. марта до 10. јуна 1999. потврђује и НАТО-ова хронологија, док процена о првобитно планираним роковима остаје Вилићев навод.

Светски рат је већ почео, али Србији се отвара „историјски прозор”

Вилић сматра да је светски рат већ почео, јер су у Украјини и на Блиском истоку у току прави оружани сукоби, али да још није достигао пуну европску и азијску кулминацију. Управо у тој промени глобалног поретка види могућност за Србију.

Он је рекао да се Србији отвара историјски прозор какав није имала од 1389. године и да би у њему могла да изгради државу ограничену једино сопственом маштом. На „челу снага светла”, по њему, налази се Русија, која овај сукоб мора да добије јер би у супротном и сама нестала.

Вилић тврди да је српски отпор западном поретку од 1991. до 2000, укључујући удар читавог НАТО савеза, купио Русији драгоцено историјско време. По његовој оцени, Москва је свесна тог дуга и, пошто велика империја не жели да остане дужна, вратиће Србији помоћ непосредно или посредно.

Будућа српска држава, наглашава Вилић, мора бити заснована на истини, ма колико она била непријатна. То подразумева напуштање туђих идеолошких калупа и дефинисање сопствених вредности, интереса и начина организације.

Сирија, Израел и дугорочни планови великих сила

Вилић одбацује оцену да је Русија једноставно поражена и истиснута из Сирије. Он тврди да се Москва повукла како би Израелу и Турској отворила простор да се, по његовим речима, „експонирају до краја”, чиме би покренули процес који ће на крају бити погубан по њихове садашње планове.

Према њему, Израел не би могао да делује према Ирану на начин на који је деловао током 2025. и 2026. да су руске снаге остале у претходном обиму у Сирији. Он тумачи руско повлачење као део стратегије дугог трајања, а не као пуки губитак позиција.

Милошевић је отворио најдужу и најоштрију дебату

Највеће неслагање између Вилића и Златановића настало је око улоге Слободана Милошевића у распаду Југославије. Златановић сматра да се корени Вучићевог система виде већ у Милошевићево време: у урушавању институција, одсуству доследног националног програма, настанку првих тајкуна и каснијем притиску на Републику Српску.

Златановић је навео да Милошевић није остварио ниједан српски национални циљ јер није било јасно да ли наступа као Србин, Југословен или комуниста. Подсетио је на сукоб Милошевића и руководства Републике Српске, санкције преко Дрине и смрт Ане Младић, ћерке Ратка Младића, о чијим околностима је у јавности дуго било спорења.

Вилић се није сагласио. Он Милошевића не види као бирократског лажног комунисту, већ као човека који је искрено веровао у изворне идеје једнакости, братства и социјалне правде. По Вилићу, комунизам је преузео велики део етичких захтева хришћанства, али је из њих уклонио Бога, због чега су такве идеје биле привлачне широким слојевима народа.

Златановић је у расправу унео своје читање антропологије Словена и тезу о континуитету заједништва од Винче до данашњих дана. Као суштину тог обрасца навео је идеју „сви за једног, један за све” и одсуство трајне касте која влада над осталима.

Вилић је ту тезу прихватио и развио. Према њему, у сржи српског човека постоји органски осећај за правичност и једнакост, који припада духовној категорији и који треба претворити у основу будућег друштвеног уређења.

Саборност: братство, солидарност, племенитост и једнакост

Вилић сматра да је саборност кључни српски политички принцип, али да никада није довољно прецизно дефинисана. У савременом говору, каже, саборност се углавном своди на црквено окупљање, иако би морала да буде много шири друштвени модел.

Он је издвојио четири њене основне категорије: братство, солидарност, племенитост и једнакост. Ако Срби од њих крену, уверен је Вилић, моћи ће да формулишу сопствени филозофски одговор на изазове времена.

Супротност том моделу види у неолибералном капитализму и тумачењу историје које везује за Хегела и Фукујаму. Вилић је рекао да је девет месеци, даноноћно, проучавао Фукујамину књигу „Крај историје и последњи човек” како би одговорио на њене постулате.

Он западну филозофску парадигму критикује кроз Хегелов однос господара и роба: историја, у тој конструкцији, настаје када се један човек из страха од смрти потчини другом. Вилић тврди да антрополошка истраживања заједница које су живеле ван модерног система нису показивала универзални однос господара и роба, већ кооперацију, међусобну помоћ и заједницу.

Вилићев предлог: тродомни српски парламент

Према Вилићу, епоха неолибералног капитализма оличена у вишестраначком парламентаризму практично је окончана. Он парламентарни систем назива планетарном преваром јер се формално представља да странке, избори и скупштинска већина одлучују, док се стварне одлуке доносе у ванпарламентарним центрима моћи и потом само добијају демократски покривач.

У Србији је, према његовој оцени, чак и тај покривач потпуно компромитован. Зато предлаже да се положај човека као социјалног, радног и политичког бића одрази кроз тродомни српски парламент, у којем би свака од те три димензије имала институционалну заступљеност.

Он одбацује претпоставку да свака регистрована партија има пуни државнички капацитет и да у сваком тренутку може квалитетно да преузме власт. Стварање кадрова способних да воде најважније државне системе, наглашава, траје деценијама и не може бити замењено изборним слоганом.

Тема неслагања	Став Милана Вилића	Став Дејана Петра Златановића
Слободан Милошевић	Није био издајник; купио је време и спречио брзо уништење Срба западно од Дрине, али је правио велике грешке	Није имао јасан национални програм, није остварио националне циљеве и његов систем је створио претече данашње олигархије
Распад Југославије	Србија 1991. није могла да чека; отпор је морао почети одмах	Српска елита је требало најпре да ојача државу, помири унутрашње поделе и дипломатски припреми национално питање
Русија и Лавров	Лавров је куповао време за обнову Русије; стратешки рад дипломатије не треба мерити само видљивим губицима	Руска дипломатија је губила Украјину, Грузију и друге позиције и није стварала проруске културне и политичке елите
Кина као модел	Русија је кроз рат дошла до нове самосвести; њен пут има сопствену логику	Кина је показала успешнији пут постепеног прилагођавања и јачања без распада државе
Студенти и 15. март	Народна енергија била је огромна, али неартикулисана; критичан је према студентском политичком пројекту	За пропуштену прилику 15. марта одговорна је њихова генерација, а не студенти
Будућа политика	Најпре филозофија, затим идеологија и програм, па тек дневна политика	Сагласан да су потребни озбиљна дебата и национални програм, али чешће полази од конкретног историјског искуства

Лавров као херој или симбол промашене дипломатије

Разговор о дугом стварању државних кадрова довео је до новог неслагања. Вилић је као пример континуитета навео Сергеја Лаврова и оценио да је он годинама путовао, преговарао и Русији обезбеђивао неопходно историјско време за обнову војне и технолошке снаге. Због тога га је назвао херојем.

Златановић је одговорио да је руска дипломатија у време Лаврова изгубила Јерменију, допустила да Кијев 2014. пређе у потпуно антируски табор и замало изгубила Белорусију. Тврдио је да дипломатија није само званична преписка, већ и борба за медије, културу, интелектуалце и утицај на терену, а да Москва на том плану није урадила довољно.

Он је као проблем навео и то што су чланови породица појединих руских функционера живели ван Русије или заступали антируске ставове. Насупрот томе, Стаљина је, иако Грузина по пореклу, представио као човека са снажним руским државним идентитетом који је сачувао Русију.

Вилић је одговорио да политички и професионални учинак човека не треба аутоматски мерити ставовима његове деце. Признао је да руска дипломатија може бити спора, крута, неосавремењена и недовољно делотворна, али је одвојио рад дипломата од рада војних и цивилних обавештајних структура у амбасадама.

Двадесет једна година за оружје, дронови и вештачка интелигенција

Вилић је своју одбрану руске стратегије засновао и на технолошком аргументу. Према њему, за развој сложеног оружаног система потребна су приближно три циклуса од по седам година: научноистраживачки рад, испитивање прототипа и покретање производње са увођењем у оперативну употребу.

Златановић је приметио да рат драматично убрзава развој технологије и као пример навео дронове. Вилић се сложио да рат убрзава усавршавање, али је нагласио да иза данашњег јефтиног дрона стоје деценије развоја софтвера, мотора, управљања и координације летелица у простору.

Вилић је додао да технологије које данас улазе у цивилну употребу, укључујући вештачку интелигенцију, често имају претходну војну историју дугу 15 до 25 година. Његова поента је да јавност види само завршни производ, а не дуги институционални и научни рад који му је претходио.

Сава Владиславић, КГБ, Берија, Андропов и обнова Русије

Вилић је изнео и широку историјску конструкцију о руској служби државне безбедности. Тврди да од времена Саве Владиславића и Петра Великог странци нису успели да продру у њен најужи врх и да је управо та структура, без обзира на промене режима, остала чувар руске државности.

Према његовим речима, у оквиру КГБ-а постојало је друштвено одељење у којем су научници могли слободније да говоре него на универзитету. Он тврди да је још педесетих година направљен елаборат који је закључио да су Совјетски Савез и тадашњи комунистички поредак неодрживи, као и да Варшавски пакт и СССР треба контролисано распустити.

Вилић је затим повезао смрт Стаљина, ликвидацију Лаврентија Берије, долазак Јурија Андропова, мирно повлачење совјетских војника, распад СССР-а, Јељцинову дивљу приватизацију и Путинову обнову државе у једну дугорочну стратегију руског безбедносног апарата.

Он сматра да је Јељцинов период послужио да се комунизам избије из колективне свести и уведе најсуровији неолиберални капитализам, после чега је Путин вратио руску индустријску, научну и војну моћ. Вилић је признао да питање олигарха није до краја решено, али Русију после више од четврт века Путинове власти види као обновљену државу.

У прилог тези о контролисаној промени навео је мирно распуштање Варшавског пакта и СССР-а, повлачење војске без великог рата и чињеницу да су десетине милиона етничких Руса остале ван граница Руске Федерације. Према Вилићу, руски безбедносни центар је свесно прихватио огроман краткорочни губитак како би касније обновио државу у другачијем облику.

Кисинџеров документ, војни трошкови СССР-а и „Рат звезда”

Вилић је испричао да је као дечак у очевој службеној торби прочитао превод елабората који је, по његовим речима, југословенска војна обавештајна служба прибавила из торбе Хенрија Кисинџера на самиту у Давосу. Његов отац је, како је навео, радио у војној безбедности.

Према сећању Вилића, у документу је писало да је ЦИА годинама покушавала да израчуна колики део БДП-а СССР издваја за војску и дошла до процене од око 11 одсто. Теоријски модел је, по њему, предвиђао да би подизање тог удела ка 19 одсто довело до друштвеног слома.

Он је амерички програм „Рат звезда” и повећање војног буџета у време Роналда Регана протумачио као намеру да се Москва гурне у нову трку у наоружању и економски исцрпи. И овде је реч о Вилићевом личном сведочењу и тумачењу документа који није показан у емисији.

Вилић се позвао и на наводно писмо Алберта Пајка Ђузепеу Мацинију, у којем су, према популарној теорији, унапред описана три светска рата. Он верује да се прва два уклапају у ту шему, али да трећи неће бити окончан по истом плану јер ће „Божији прст”, који види у Русији, Кини, Ирану и Северној Кореји, пореметити пројекат.

Кина или Русија — два пута обнове

Златановић је оценио да је Кина показала успешнији начин обнове државне и националне моћи од Русије: није дозволила распад, задржала је институционални континуитет, прилагодила економију и постепено јачала националне капацитете.

Он је руски проблем видео у вековној опседнутости делова елите Европом и у дипломатији која, по њему, често уништава оно што војска, наука и култура створе. Вилић је одговорио да је најважнији резултат рата у Украјини то што су Руси дошли до дубље самосвести о сопственој цивилизацији.

На том месту двојица саговорника нису постигла сагласност. Златановић је кинески модел навео и као доказ да је Србија почетком деведесетих можда могла да купује време, јача се изнутра и пажљивије отвори национално питање, док Вилић тврди да историјске околности нису остављале простор за чекање.

Вилић: Без Милошевића Срби западно од Дрине били би уништени

Вилић, који каже да је као резервни официр и добровољац провео две године у Републици Српској Крајини, тврди да је Србија 1991. ушла у кризу без развијене националне свести и организације. Устав из 1974. види као акт који је обезглавио српско друштво и на врх довео кадрове који нису умели ни да артикулишу сопствену политику.

Према његовој оцени, Милошевић је, упркос великим грешкама, био човек кога је Бог послао у тренутку када би стара републичка номенклатура дозволила да уништење Срба западно од Дрине буде окончано већ 1992. Вилић каже да Срби нису имали луксуз да прво постану идеално организовани, већ су морали да пруже отпор оног тренутка када је опасност наступила.

Тај отпор је, по њему, почео у Крајини зато што је тамо било најживље сећање на покоље у Независној Држави Хрватској. Крајишници су, како је рекао, једни другима поручивали да неће поново дозволити да буду „клани као овце”.

Вилић тврди да би, са снажнијом националном свешћу у Србији, Република Српска Крајина могла да опстане, а Београд не би био бомбардован. Подсетио је на тадашњу изреку да „док постоји Крајина, Београд мирно спава”.

Он је указао и на дубоку међусобну неповезаност Срба: многи људи у Србији су се 1991, према његовом сећању, чудили ко су Срби у Хрватској и нису разумели њихов број, положај и историјско искуство.

Територијална одбрана, ЈНА и спор око Вуковара

Вилић је као важан фактор отпора навео систем општенародне одбране и друштвене самозаштите СФРЈ. Јединице Територијалне одбране активиране су на различитим странама: у срединама са хрватском већином постајале су део хрватских формација, а у српским крајевима основа крајишких корпуса.

Он тврди да је Југославија располагала огромним залихама и војном обуком које су јој омогућавале да четири године води велики рат без нове производње муниције. Управо та инфраструктура омогућила је отпор у тренутку када јасна национална стратегија није постојала.

Златановић је поставио питање зашто је војска ишла на Вуковар уместо ка Загребу, сматрајући да је избор војног циља једно од кључних питања рата. Он је такође подсетио на 9. март 1991, политичке сукобе у Београду и касније санкције Републици Српској.

Вилић је протест 9. марта назвао страшном унутрашњом дестабилизацијом пред рат. Тврди да је мобилизација због атмосфере страха и отпора рату пропала: од 14 бригада које је требало упутити, по његовим речима, изашле су свега три и по. Људе окупљене тог дана на Тргу републике погрдно је назвао „кукавицама и дезертерима”.

Златановић: Србија је морала прво да се припреми

Златановић је изнео сведочење које је, како каже, чуо од једног професора природно-математичког факултета. Према тој причи, један српски митрополит из Северне Америке упозорио је Милошевића пред распад Југославије да су се сви српски противници деценијама припремали, а Срби нису.

Предлог је, по Златановићевом препричавању, био да Србија не отвара национално питање неспремна, већ да јача државу, гради српски идентитет, помири партизанске и четничке потомке и преко утицајних кругова у Сједињеним Државама објашњава да су Срби у 20. веку били жртве геноцида.

Милошевић је, према том сведочењу, одговорио свештенику да се бави својим послом. Златановић из тога изводи закључак да Милошевић или није разумео историјски тренутак или није водио политику која би дугорочно обезбедила српске интересе.

Вилић је оценио да се та прича разилази са фактичким околностима јер напад и распад нису чекали да Србија постане спремна. Његов став је да се отпор морао организовати одмах, макар са слабом свешћу, лошом организацијом и великим ризиком.

Где је Милошевић погрешио: друштвена својина и почетак пљачке

Иако одбацује тезу да је Милошевић био издајник, Вилић му приписује крупне грешке. Највећа економска грешка, по њему, била је то што друштвена својина није претворена у акције запослених, сразмерно годинама рада и доприносу сваког радника.

Да су раднички савети претворени у управне одборе, а власништво прецизно расподељено, Вилић верује да би била спречена каснија масовна пљачка. Уместо тога, либерализовано је оснивање приватних предузећа и запошљавање, што је омогућило да се капитал, роба и послови преливају из друштвених у приватне фирме.

Он је нагласио да државу не чине само политичари, већ и тајне службе које најбоље знају где се налазе новац и имовина. Сукоб савезне и републичке службе безбедности, према Вилићу, отворио је простор организованом извлачењу капитала у тренутку распада државе.

Вилић је веома оштро критиковао Мирјану Марковић и Југословенску левицу. Тврди да је њена идеја била да директори друштвених фирми, који су постајали приватни богаташи, остану окупљени на „другарском месту” званом ЈУЛ, наводно ради спасавања Србије. Као последицу види настанак богаташа који су преживели све политичке промене и истовремено слабљење самог СПС-а.

Друга Милошевићева слабост, по Вилићу, била је претерана попустљивост према људима и неспособност да окупи квалитетан тим. Позвао се на разговоре са професорком Смиљом Аврамов, која је учествовала у преговорима и, према његовом сећању, 1993. одбила да подржи даље уступке јер је сматрала да је достигнута последња граница.

Косово Поље и повратак права да се каже „ја сам Србин”

Као најважнији позитиван Милошевићев потез Вилић је издвојио митинг на Косову Пољу. Према њему, тај скуп је први пут у социјалистичкој Југославији јасно показао да Срби као народ постоје и омогућио људима да „пуним плућима” кажу да су Срби.

Вилић је описао своје детињство и путовања на Банију, када их је отац упозоравао да у Хрватској не истичу да су Срби. Златановић је рекао да је имао другачије искуство: као дете војног лица путовао је по Југославији и до средине осамдесетих није осећао отворен проблем због свог српског идентитета.

Златановић је затим испричао да је снажно антисрпско расположење први пут лично осетио у Словенији 1986. године. Изнео је веома негативну генерализацију о Словенцима, док је Вилић оценио да је словеначка политичка врхушка историјски била везана за Немачку и да је по немачком налогу напустила Југославију.

Ове оцене о читавом народу и његовим мотивима представљају лична искуства и политичка уопштавања двојице саговорника. Текст их преноси као део расправе, али их не представља као доказану карактеризацију свих Словенаца.

„Од Карађорђа до данас нисмо казнили издају”

У завршном делу Вилић је формулисао оно што види као пресудан предуслов обнове Србије: издаја мора бити кажњена. Подсетио је на убиство Карађорђа 1817. и рекао да српско друштво више од два века није успело да успостави правило по којем се издаја државе и народа неминовно санкционише.

Према њему, тек када издаја буде примерено кажњена Србија може ући у нову епоху „из своје, а не туђе главе”. Тврди да се колоне сарадника страних центара у Србији генерацијски наслеђују и да је корупција спуштена све до нивоа месне заједнице.

Да би промена власти била стварна, Вилић процењује да је неопходно унапред припремити најмање 25.000 оданих, стручних и непоткупљивих родољуба који би преузели послове у министарствима и другим институцијама. Без таквог кадра, тврди, свака нова власт би била брзо паралисана или оборена.

Он позива да Срби признају да су после више од два века затворили круг и вратили се на почетак борбе за сопствену државу. Та самосвест, по њему, треба да буде увод у нови устанак и стварање „српске државе 2.0”.

Огроман индивидуални потенцијал и институционална пустош

Вилић тврди да Срби имају један од највећих индивидуалних потенцијала на свету и да могу да се истакну у уметности, природним и друштвеним наукама, политици и другим областима. Златановић се са том оценом сложио, али је приметио да је српски допринос филозофији слабији.

Вилић сматра да филозофија у Србији није слаба случајно, већ зато што није систематски развијана. Изнео је и тврдњу да је страни утицај на Филозофском факултету и Факултету политичких наука у Београду снажно присутан још од краја шездесетих година.

Он је радикално предложио да се, ради обнове та два факултета, професори доведу из Русије, јер садашње наставне кадрове сматра неспособним, а историјске интерпретације које се званично предају назива катастрофалним.

Вилић истовремено верује да Србија има појединце чији истраживачки домет може да замени читаве институте. Као пример је поменуо пуковника Радишића и његову идеју о „васпитаним васпитачима”, односно потреби да друштво најпре образује и морално изгради оне који ће образовати друге.

Морални кодекс и неартикулисана енергија 15. марта

Пре нових институција, по Вилићу, Србија мора да напише морални кодекс: да одреди шта је прихватљиво понашање, шта није, које врлине треба подстицати и које поступке санкционисати. Без јасне моралне границе, ни најбољи формални устав не може створити здраво друштво.

Он је Србију назвао „издивљалим друштвом” које опстаје захваљујући дубоком коду заједништва. Тај код повремено еруптира као велика народна енергија, што се, по њему, видело 15. марта 2025, али енергија није била политички артикулисана и зато није претворена у нову државу.

Златановић је нагласио да за пропуштену прилику не окривљује студенте, већ сопствену, старију генерацију. Вилић је одговорио да ни он не говори првенствено о студентима, него о целокупној народној енергији која није имала јасно дефинисан циљ и организацију.

Редослед обнове: филозофија, идеологија, програм, акција

Вилић је понудио прецизан редослед за изградњу новог политичког система. Најпре мора настати нова филозофија, из ње српска политичка филозофија, затим идеологија, потом политички програм, а тек на крају план дневнополитичког деловања.

Док Срби не одговоре на питања ко су, шта су и шта желе, сматра Вилић, не би требало да се упуштају у још један импровизован политички пројекат. Он је подсетио да је почетком деведесетих читао готово све програме тадашњих странака и да је већину сматрао неписменом збирком општих места.

Као два програма са јасном унутрашњом логиком издвојио је програм СПС-а, који је писао академик Михаило Марковић, и програм Српске радикалне странке. Први је оценио као озбиљан иако га СПС, према њему, никада није стварно спроводио; други као доследан, али суштински неолибералан и капиталистички.

Програме СПО-а и Демократске странке описао је као неозбиљне и испуњене паролама типа „срећна и богата Србија”, које не објашњавају ни средства ни институције потребне за остварење циља.

Ко је писао програм СНС-а — тврдње о британском утицају

Златановић је затражио да се покаже важећи и целовит програм Српске напредне странке. Потом је изнео тврдњу да су програм и кадровску припрему СНС-а обликовали Британци. Позвао се на разговор са покојним пуковником који је касније био војни аташе. Тај човек му је, како је Златановић испричао, 2008. рекао да су и Борис Тадић и Томислав Николић „британски људи”, да им Британци пишу програме и да се кадрови припремају на политичким школама у Баварској.

Златановић је навео и податак да је Владимир Ђукановић похађао политичку школу у Немачкој, што је за њега додатни елемент те приче. Вилић је одговорио да се на сајту странке не може пронаћи озбиљан програм који би показао како СНС види државу.

Округли столови уместо готових реферата

Као практичан први корак Вилић предлаже озбиљне округле столове стручних и стваралачких људи. То не би били протоколарни скупови на које свако долази са већ написаним рефератом, већ вишедневни разговори у којима се једна тема расправља док се не дође до јасних полазишта.

Учесници би морали да буду образовани, али не и пуки „књишки мољци”. Вилић тражи људе са личним стваралачким искуством и способношћу да из сопственог знања формулишу нове одговоре, уместо да преписују туђе моделе.

Златановић је најавио да би Вилића поново позвао, по могућности у праву дебату са компетентним саговорником који би му аргументовано противречио. Обојица су нагласила да дебата не значи свађу, већ озбиљно сучељавање различитих идеја.

Да ли се рат из 1991. заиста завршава у Србији?

На питање из наслова Вилић даје јасан, али условни одговор: спољни план, према његовом уверењу, јесте да се процес започет почетком деведесетих доврши унутрашњим сукобом у Србији. Он не тврди да је такав исход неизбежан, већ да власт и спољни центри својим поступцима стварају услове за њега.

Његов оптимизам почива на уверењу да велики планови не успевају увек, да народни отпор може настати спонтано и да промена светског поретка отвара простор који Србија није имала вековима. Песимистички део његове анализе гласи да држава нема институције, кадрове и одбрамбене механизме довољне да тај простор сама искористи.

Златановићев закључак је да Србија мора да учи из грешака осамдесетих и деведесетих: политичка елита не сме поново бранити сопствене привилегије уместо државних и националних интереса. Вилићев закључак је да без кажњавања издаје, моралног кода, 25.000 припремљених кадрова и сопствене политичке филозофије нема стварне промене режима.

Овај чланак веродостојно преноси ставове Милана Вилића и Дејана Петра Златановића, укључујући њихове најоштрије политичке, историјске и обавештајне тврдње. Њихово преношење не значи да редакција захтева од читаоца да их прихвати као неспорне чињенице: на читаоцима, прозваним актерима, историчарима и стручној јавности остаје да оцене аргументе, доказе и закључке.

Извор: Србин.инфо /Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић