Прочитај ми чланак
Облак у панталонама
(Стихови: Владимир Мајаковски; рецитује: Ратомир Рале Дамјановић)
Мисао вашу, што машта на омекшалом мозгу,
ко лакеј на ма масној софи, од сала надут,
дражићу дроњцима срца, окрвављеним грозно,
сит наругавши се, безочан и љут.
Ја у души немам ниједне седе власи,
ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесетдвогодишњак – идем,
лепотан, свој.
Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете, грубе.
А не можете изврнути своју кожурину,
тако да још свуда све самих усана буде.
Дођите у кафану да се научите –
у хаљини од батиста права,
пристојна чиновница анђеоске лиге.
И која усне спокојно прелистава,
к’о куварица странице своје књиге.
Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете, бићу беспрекорно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!
Не верујем да постоји цветна Ница!
Опет се прослављају помоћу мене људи,
упарложени као болница,
и, к’о пословица отрцане жене.
* *
*
Ви мислите, бунца маларија?
То је било, у Одеси.
„Доћи ћу у четири“ – рекла је Марија.
Осам.
Девет.
Десет.
Ево и вече у ноћну страву бежи,
вече децембарско с прозора у магли.
У старачка леђа смеју се и ржу канделабри.
Мене више нико препознати не може:
ја сам згрчена гомила жила.
Шта таква гомила пожелети може?
А много хоће таква гомила.
Јер више није важно ни то што сам од бронзе,
ни то што срце моје – од гвожђа хладног – бије.
Ноћу и човек свој звек у нешто женско, меко,
зажели да скрије.
И ја сам, огроман, на прозору савијен,
растапам стакло челом од челика.
Да ли је то љубав или није?
И каква је – мала или велика?
Одакле велика у таквом телу:
мора да је малена, нека кротка љубав,
што се у страну баца од аутомобилских сирена
и воли звекет прапораца.
Опет и опет чекам,
забивши лице у рошаво лице кише.
И већ ме је попрскала дрека градске плиме, све више.
Поноћ, са ножем ког пружа – дођавола с њим!-
дошла је, заклала.
И као с иња глава сужња, дванаеста ура је пала.
У окнима суморне кишне капи, кревељећи се,
накрцале, к’о урлањем уста да су разјапиле
химере с париске катедрале.
Проклета да си!
И поцепа уста скоро крик.
Зар ти је и то мало?
Чујем: нерв, тихо, као с кревета болесник,
подигао се.
И, гле – у почетку је пошао једва,
онда је усталасан, јасан, потрчао.
Сада је са два друга очајно играти стао.
Пао је плафон на спрату ниже.
Живци
велики, мали, многи – помамно скачу
и већ – гмижу.
Живци спали с ногу.
А ноћ се по соби глиби и око, отежало,
одатле никако да се исправи.
Одједном, врата зацвилеше,
ко да крчма зуб на зуб не може да састави.
Ушла си осорна, као „на!“
гужвајући рукавице као луда, и рекла:
„Да, знате, ја ћу да се удам.“
Па шта, удајте се.
Ништа није било. Издржаћу.
Гледајте – ја сам спокојан ко било покојника.
Сећате се?
Говорили сте: „Џек Лондон, новац, љубав, страсти“ –
а ја видех једно: ви сте Ђоконда коју треба украсти!
Опет ћу љубав у теревенкама утући,
повије обрва озаривши ватром.
Па шта!
Понекад и у изгорелој кући скитнице пронађу дом!
Изазивате?
„Мање но просјак копејака ви имате смарагде безумља“.
Сетите се!
Пала је Помпеја од раздраженог Везува!
Хеј!
Господо! Љубитељи обесвећења, злочинстава,
покоља, да ли сте најстрашније видели – лице моје
када сам ја апсолутно спокојан?
И осећам – „ја“ за мене је мало.
Неко се отима из утробе моје.
Хало!
Ко је?
Мама?
Вашег сина нешто дивно боли!
Мама!
Запаљено му је срце и вене!
Реците сестрама, Људи и Ољи, он нема куда да се дене.
Свака реч, чак и шала штура,
коју избљују његове усне горуће
излеће као гола курва из запаљене јавне куће!
Људи миришу – печења има!
Стигли су некакве.
Блистави! Под шлемовима ено!
Не може се у чизмама!
Реците ватрогасцима: да се нежније веру по срцу запаљеном.
Сам ћу, знајте!
Избечићу сузне као бурад очи!
О, ребра ми, да се опрем, дајте!
Искочићу! Искочићу! Искочићу! Искочићу!
Сурвава се и пуца.
Искочити нећеш из срца!
Из пукотине усана на спаљеном лицу огуљеном
израста парче пољупца изгорела.
Мама! Да певам не могу!
Срца мога изгара капела!
Поцрнеле су фигуре речи и бројева из лобање,
к’о деца из запаљеног здања.
Тако је страх, хватајући се за небо,
дизао горуће руке „Лузитаније“.
Према гомили што у тишини станова дрхти
стооки с пристаништа диже се сјај.
Криче последњи – бар ти!
јецај, да горим, вековима дај!
Марија! Марија! Марија!
Пусти ме, Марија! Не могу остати на улицама!
Нећеш?
Чекаш док упалих образа грубо, бљутав,
и испробан на свему лошем, дођем
и процедим безубо да сам ја данас
„необично поштен“.
Марија, видиш – ја се већ погурен сламам.
Гомила што је у четвороспратним гушама сало добила,
истурајући очице, изгубљене у дугом трагању –
смеје се што је, ипак, међу мојим зубима
остало бајатих мрва бивших драгана.
Киша исплака тротоаре, барама стешњена мокра варалица,
леш улица, забијен у калдрму, лиже,
а на сивим трепавицама – да!-
мразних леденица, сузе из очију – да!- олука пуних кише.
Све пешаке губица кише је посисала,
а у каруцама блешти за атлетом атлета:
прскаваху људи проћердавши све,
и кроз пукотине се цедило сало,
к’о мутна река с кочијама отицало скупа са исисаним хлебом
и жвакотинама старих котлета.
Марија!
Како у дебело ухо забости нежну реч?
Птица живи од песме, пева гладна и звонка,
а ја сам човек, Марија, прост,
кога је сипљива ноћ искашљала на прљаву руку Пресње.
Марија, хоћеш ли ме таквог?
Пусти ме, Марија!
Згрченим прстима давим гвоздено грло звонца.
Марија!
На улицама су звери.
На врату прсти дављења што боде.
Боли!
Отвори своје двери!
Видиш – забили су у очи из шешира чиоде.
Пустила ме.
Мала!
Не бој се што на мом воловском врату
седе као планине влажне жене од зноја губаве.
Ја кроз живот вучем (и то је зато)
милион огромних, чистих љубави
и милион милиона малих љубави.
Не бој се да ћу се опет прилепити за хиљаду лица –
„девојке Мајаковског“ – у издајничко време мрака,
та то је ипак династија царица
крунисаних у срцу једног лудака.
Марија, приђи!
У бестидности наготе, или пуна плашљивих дрхтаја,
но дај твојих усана лепоту што још исцвала није:
срце и ја ниједном не доживесмо до маја,
а у протеклом животу тек стоти април је.
Марија!
Песник сонете пева Тијани,
а ја – цео човек, сав од меса,
тело твоје просто молим као што хришћани:
„хлеб наш насущный даждь нам днесь“.
Марија, дај!
Марија!
Име твоје бојим се да не заборавим,
као што се песник боји да не заборави неку реч тек рођену
у мукама ноћи величином једнаку Богу.
Тело твоје чуваћу и волети као што војник осакаћен,
без моћи, излишан, ничији, чува своју јединицу ногу.
Марија, нећеш?
Нећеш!
Ха!
Значи – опет, док мрачно је све то, узећу срце,
исплакано грозно да га носим,
к’о што у штенару псето носи своју шапу пресечену возом.
Крвљу свог срца ја радујем пут,
за одећу белу лепи се прашине цвеће.
Око земље – Крститељеве главе
по хиљадити пут Иродијада-сунце ће да се окреће.
И када моја гомила година одигра своје до конца –
крвљу означиће се пут што води ка дому мога оца.
Изаћи ћу прљав (од јендека, где проводих ноћи),
примаћи ћу му се ближе, сагнућу се и на ухо му рећи:
„Слушајте, господине Боже! Како вам не досади
у желе облака мрешкавих замакати очи одебљале, а?
Хајде да организујемо вртешку на дрвету
познавања добра и зла!
Свеприсутни, бићеш у орману сваком,
а таква ћемо вина поређати по столу
да ће се чак прохтети заиграти ки-ка-пу
и намрштеном Петру апостолу.
И по рају ћемо опет населити Евице:
нареди – и ја ћу још ноћас са свих булевара
најлепше девице довести теби.
Хоћеш?
Нећеш?
Вртиш главом ти, брадати? Мрштиш седину веђа?
Ти мислиш – зна шта је љубав тај крилати иза твојих леђа?
И ја сам анђео, бејах то бар – гледах у очи –
јагње од шећера, али ни кобиле примати на дар
вазе од севрског брашна више неће.
Свемогући, ти си измислио за сваког по две руке,
и сваком си по главу дао ти –
па зашто ниси измислио да се без муке може
љубити, љубити, љубити?!
Мишљах, божанство си, свемогуће, старо,
а ти си недоучени, мајушни богић само.
Видиш, ја се сагињем и из саре вадим каму.
Крилати ниткови!
У рају да сте забијени!
Гомила перјаша од страха ваља се!
А тебе, што си тамјаном опијен, распорићу одавде до Аљаске!
Пустите ме!
Нећете ме зауставити!
Лажем ли, у праву ли сам ја,
али више не могу да будем спокојан.
Гледајте, звезде су опет обезглавили
и небо окрвавили од покоља!
Ехеј!
Небо!
Скини капу!
Ја долазим!“
Глухо.
Васиона спава, положивши шапу
с крпељима звезда под огромно ухо.
