Прочитај ми чланак
Ниш – Мало је познато да се у Народном музеју у Нишу чува и део заоставштине Јована Ђорђевића, писца српске химне „Боже правде“ и ујака Стевана Сремца. По речима Јована Младеновића, кустоса нишког Народног музеја, највећи део заоставштине Јована Ђорђевића чува се у Матици српској у Новом Саду, али се шеснаест његових оригиналних рукописа налази у Народном музеју у Нишу.
Наиме, после смрти Јована Ђорђевића 1900. године, Сремац је наследио део његове библиотеке и рукописа. Године 1952. Народни музеј из Ниша је откупио Сремчеву заоставштину за 60 000 динара од београдског књижевника Милорада Павловића, званог Миле Крпа, Сремчевог пријатеља и биографа. Стеван Сремац је код њега у Београду становао пуних тринаест година.
– У то време, за заоставштину Стевана Сремца била је заинтересована и његова родна Сента која је нудила више новца од Нишлија, али се Павловић одлучио за Ниш, верујући да би то била и Сремчева жеља, знајући колико је популарни писац волео овај град. Тако се осамдесет процената заоставштине Стевана Сремца нашло у Нишу, а у тој заоставштини било је и шеснаест оригиналних рукописа његовог ујака и „духовног оца“, Јована Ђорђевића, објашњава за „Политику“ Јован Младеновић.
Јован Ђорђевић рођен је 13. новембра 1826. године (по старом календару) у Сенти, а умро је 9. априла 1900. године у Београду. Потиче из угледне породице Филипа Ђорђевића. Значајан је грађански интелектуалац у 19. веку, национални радник и отац српског позоришта, историчар, књижевник, професор шабачке и београдске гимназије, професор опште историје на Великој школи 1888. године. Написао је српску химну „Боже правде“, а 1861. године основао је Српско народно позориште у Новом Саду. Био је први директор и драматург Народног позоришта у Београду (1868/1870. године), секретар Матице српске и уредник „Летописа“ 1857. и уредник „Српског дневника“ 1859. године. Кратко време био је министар просвете и црквеног дела 1892. године, такође наставник краљу Александру Обреновићу за историју и географију.
Књижевни рад Јована Ђорђевића садржи поетске, преводилачке, журналистичке и историографске прилоге и дела. Написао је спев „Кнез Паво“, позоришну алегорију „Маркова сабља“, две биографије, класични Српско-латински речник, Општу историју у два тома.
Пресудно је утицао на свог сестрића Стевана Сремца, на његов морални, интелектуални, национални и политички развој и животно опредељење за историју и књижевност. Поводом 180. годишњице његовог рођења, у родној Сенти му је прошле године подигнут споменик.
(Политика)
