Прочитај ми чланак
Петар Ђуза
Интервју са Петром Ђузом, професором сликарства на Факултету уметности у Звечану водила и приредила Славица Ђукић.
Српска савремена уметност са Косова и Метохије је опљачкана и протерана уметност (између осталог и мојих 150 дела, десет година рада). Не постоји препознатљив стратешки политички консензус о важности уметности за афирмацију Србије и Косовских Срба у Србији и у свету, каже професор мр Петар Ђуза.
Ви сте као уметник и професор у самом врху уметничког света у Србији. Реците нам , молим Вас, који су трендови сликања у свету, данас, и шта је то што слика може да пружи свом „конзументу“? Ка ква је то врста „хране“?
-Налазимо се у средишту постмодерне, времена које радикално мења праксу прошлог века. У чему је суштина? Суштина је у томе да се увелико остварује орвеловска пројекција „Великог брата“, у ко јем је уместо хуманизма, у првом плану безосећајни прагматизам. Ово је сурово доба постмакијавелистичке владавине недодирљиве моћи и силе. За уметност ту има мало места.
Питате „каква је уметност врста хране“? На шта би овај свет личио без уметности , без духовне хране ,човек не би имао ни хумани ни људски лик. Људи би изгубили идентитет, веру, наду. Замислимо наше душе и наш Дух без свете Богослављене иконе, без фресака у манастирима и нашим светињама.
Имао је 30 самосталних изложби у земљи и иностранству и учествовао на око 300 колективних изложби.
Члан је УЛУС-а и најстаријег Друштва уметника ЛАДА. Дела му се налазе у многим галеријама и приватним колекцијама у земљи и иностранству.
Аутор је књиге: “Синкретизам Милоша Црњанског“(20 11).
До сад је објавио око 500 ауторских библиографских јединица. Његови арт пројекти и дела су: “Хвостанске елегије” „Здробљена лица”, „Косовска Монотауро махија“, „Сензација римејка” и други.
Ни хипотетички не можемо да замислимо свет без уметности као „хране“: Уметност јесте“храна“ најпотребнија кад нам је најтеже, као што је то сада Србима на Космету, када се доносе тешке судбоносне одлуке.
Али уметност јесте и духовни лек. Као професор на Факултету уметности у Звечану и гостујући на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију студентима често говорим о уметности као терапији, о методу „биокултурног лечења“ (који, наравно, подразумева модерну медицину) што долази као позитивна новина са Запада.
Дакле , моји студенти ће моћи у галерије, а моћи ће и као терапеути у ординацје. Али то што је у свету нормално, код нас још увек тешко иде.
Шта сматрате најважнијим од велике количине знања које редовно преносите својим студентима?
Осећам се као мисионар. Сматрам најважнијим колико сам успео да, приљежношћу, пренесем моја искуства у интегралној форми, дакле мултикултурни садржај, који укључује, осим технике сликања познавања и разумевања уметности као вештине, али и као духовне.
Ево неких елемената: постмодерна и уметност, визуелни медији, социологија и култура, уметност и психологија, вера, традиција и уметност, политика и уметност..Факултет уметности у Звечану ове године обележава 40.годишњицу рада. Биће објављена тим поводоом и монографија факултета. То је за нас важан датум.
Како оцењујете положај уметности, посебно сликарства , данас у Србији, укључујући и Косово и Метохију, наравно?
Наши уметници, по правилу, пажљиво прате шта се догађа на актуелној међународној и уметничкој и ликовној сцени. Поменуо бих, на пример, чувени Венецијански бијенале. И без ичије помоћи учествују кад год могу и колико то могу. Међутим, наша ситуација није као у свету бахатог богатства и моћи. Тако се ни наш уметник не може понашати као да је у том свету, као да се око њега ништа драматично не догађа .Утолико пре јер смо опет пред великим искушењима(коначни план отимање Космета, остварење пројекта велике Албаније на рачун српских интереса, отимање наших културноисторијских споменика Притисци. Прогони. Национални и културни егзодус…
С друге стране, што је још горе , не постоји препознатљив стратешко културно-политички консензус о важности уметности за афирмацију Србије и косметских Срба у Србији и у свету. Без таквог стратешког документа било је могуће и то да Албанци 2008. године, усред Београда и Новог Сада промовишу политички памфлет –провокатив на изложбу “Одступања“, у чијем је средишту био Адем Јашари, озлоглашени командант ОВК, декларисани непријатељ Срба.
Тако су , под формалним изговором представљања савремене уметничке сцене Приштине „албански“ уметници усред Београда подигли политички споменик. Невладине организације су у име „слободе уметности“ поздравиле ову дрску провокацију. Политичари су ћутали (дакле, одобравали!) А они који су се оправдано противили, међу којима и ја, медијски су одстрељени као радикални српски националисти. Морамо имати на уму да је уметност ефикасно средство за одбрану и напад, а то албанска пропаганда јевтино користи против нас увек кад може.
Српска савремена уметност са Космета је опљачкана (између осталих и мојих 150 дела , десет година рада ) и протерана уметно ст. Ликовни уметници на Космету , неколико деценија уназад, од када је почео егзодус српског народа и насилно отимање територија, деле судбину свог народа. Порука њихових дела је страдалничка. И поруке те уметности које она емитује у свет говоре о егзодусу.
Петар Ђуза | Хаос
Од чега уметнсот зависи , а без чега не може?
Не знам од чега уметност зависи. Мислим да то нико не зна. Можда је и боље тако. Погледајмо, изгледа парадоксално али није: највеће материјално богатство, раскош, новац не ствара увек и најзначајни ја дела. У уметности постмодерног доба данас се и препознаје самодиктат западне уметности по богатству али не и уметничка ве личина, значај те уметничке продукције која има све услове да створи оазу ремекдела. Ово друго тек треба време да потврди. На другој страни уметност је попут најлепшег цвета који расте из камена . Непријатељско окружење даје јој духовну снагу и за то се уздиже до неслућених висина. То је , заправо противуречност у психологији саме онтолошке бити уметности. Што јој више ускраћујете она је све боља.
Каква јој је будућност?
Данас бисмо рекли да је уметност „код-бар“ хумане људске врсте. Неодвојива је од нашег онтолошког бића. Утемељена је у нашем генетском коду, тако да је уметност у будућности сасвим изгледна. Оно што је питање јесте каква ће уметност у будућности бити. Немогуће је бити пророк али је сигурно да ће бити стални пр атилац људског „семеништа“ докле год оно у овом облику, постоји. Ваља запамтити да технолошки усавршен човек постмодерне још увек има рањиву душу. Уосталом Јунг каже да се испод коже цивилизованог човека, чим се загребе, налази његов предак. Сигурно је да ће уметност, у односу на човека, као и до сада задржати свој неприкосновени критички дискурс према њему.
Кажу да су ретке идеје у психологији уметности. Зашто?
О Фројду и уметности писао сам у мојој књизи “Синкретизам Милоша Црњанског“. Прошле године на међународном научном симпозијуму „Васпитач у 21.веку“ приложио сам реферат „Уметност и психа, којим сам желео да покажем колико је уметност истинско огледало психе. Почетком прошлог века Фројд и Јунг су у психоанал изи уметности унели симболе ,слике, снове, осећања, увели у психијатријску науку. У домаћој пракси имамо такође значајне резултате на том пољу (В .Панић, М.Пантовић,Љ.Ерић, С.П.Петровић)
Питате ме за моја дела након егзодуса 1999. Уништена су ми и опљачкана. У мом некадашњем кабинету нашег факултета уметности (садашњи албански архитектонски факултет) остало ми је десет година стваралачког рада.Између осталог и слике великог формата из циклуса „Хвостанска земља“, У том смислу сам и поднео тужбу међуна родном суду са седиштем у Приштини. И тужба је заведена, али ни после десет година није процесуирано непочинство.
