После париске премијере, одушевљени гледаоци су јунакињу „Еротикона” на рукама изнели из биоскопа, док је један опат, „у божјем гневу”, по граду цепао плакате на којима је рекламиран филм.

За глумицу Иту Рину чули су и наши не баш редовни решавачи укрштених речи, али ни бољи познаваоци „седме уметности” не могу баш да се сете неке друге појединости у вези с њом. А реч је о некадашњој истинској звезди, која је на европском филмском небу засјала крајем двадесетих година прошлог века. Зато ћемо овде покушати да што верније осликамо ову необичну жену која се, на врхунцу каријере, удала у Београду и у њему дуго живела, а умрла тачно пре три деценије у Будви.

Ида Кравања (право име Ите Рине) рођена је 7. јула 1907. године у Дивачи. Њен отац Јожеф, као и већина мештана ове важне раскрснице пруга у Словенији, радио је на железници. Кад је Ида напунила годину дана, мајка Марија родила јој је сестру Даницу.

Одмах по избијању Првог светског рата, породица Кравања преселила се у Љубљану. Ида је ту завршила основну школу и 1919. године уписала се у Женску гимназију. Није била нарочито добра ученица (понављала је трећи разред), али је редовно ишла на позоришне и филмске представе, маштајући да једног дана постане глумица. Уз то, заједно са сестром Даницом, често је учествовала на соколским приредбама и дружила се с члановима студентског спортског друштва.

После смрти Јожефа Кравање, 1926. године, породица је живела веома скромно. Мајка је студентима издавала собе, а Ида се запослила у банци. Крајем октобра исте године, новине „Словенски народ” објавиле су конкурс за избор Мис Европе, који је приредила америчка дистрибутерска кућа „Фанамет” која је победници обећала „велику награду и улогу на филму у Америци”.

Иду су пријавиле другарице и она је оправдала њихово поверење – постала је Мис Љубљане, а затим и Мис Словеније. Међутим, кад је требало да се појави на избору за најлепшу Југословенку, мајка јој је забранила да отпутује у Загреб, у коме је, за 20. децембар 1926. године, било заказано финале.

Ита Рина се, касније, овако сећала тих догађаја:

„Загребачке новине писале су да не смем да дођем, да се плашим девојака које су лепше од мене. То је наљутило моје Словенце и цела делегација дошла је мојој мајци да је моли како би ме послала у Загреб.”

Мајка је на крају попустила. Ида је на дан избора села у последњи воз за Загреб и – закаснила на такмичење. У хотел „Еспланаду” стигла је у тренутку кад је жири већ бирао најлепшу од три финалисткиње.

Собарица несигурног хода

Иако није победила на избору, овај догађај био је преломни тренутак у животу Иде Кравање. Један од власника загребачког биоскопа „Балкан Палас”, Алфред Милер, њене фотографије послао је берлинском филмском продуценту Петеру Остермајеру.

Кад је Иди стигла понуда за пробно снимање у Берлину, мајка није хтела ни да чује за тај пут. Али, девојка се није предавала, јер је жарко желела да види свет и оствари младалачке снове. У том настојању помогли су јој породични пријатељи, сликар Алојз Малота и његова супруга Хедвига који су је позвали на путовање у Корушку. Међутим, уместо у Аустрију, Ида се возом упутила у Берлин.

„То је било моје најдуже и најтеже путовање. Склупчала сам се у углу купеа и преплашено гледала око себе. Знала сам тек неколико речи немачког…”, присећала се тог свог веома значајног подухвата.

Од куће је побегла 27. маја 1927. године. Сутрадан, на берлинској железничкој станици Анхалтер банхоф, дочекала су је два представника филмског предузећа Петера Остермајера и одвели је до оближњег хотела. Следећег јутра отишла је у филмски студио на пробно снимање, које је овако упамтила:

„Осветлили су ме рефлекторима. Камере су почеле да зује… Неки потпуни странци пиљили су у мене, дошаптавајући се. Говорили су ми да вриштим, да се смејем, да машем, да плачем. Мислим да сам најприродније изгледала у сценама у којима сам плакала…”

Одмах после тога Ида је потписала двогодишњи уговор с кућом„Остермајер филм”. Тада су је преузели разни стручњаци. Учила је да глуми, плеше, вози, јаше… Већ у јуну појављује се у свом првом филму „Шта деца крију од родитеља”, који је режирао брат Петера Остермајера, Франц Остен.

Ида је играла собарицу. Снимање првенца заувек је остало у њеном сећању, а посебно пролазак ходником, који је морала да понови неколико пута:

„’Не знаш да ходаш’, викао је редитељ. Сву своју снагу усмерила сам на што складнији ход, док сам у себи мислила ’како је могуће да ја, која сам се три пута попела на Триглав, одједном нисам у стању да ходам’…”

Ида је, попут својих колега, живела у елитном Шарлотенбургу, али је била и редовни гост југословенске амбасаде у Берлину. Кад год је имала довољно времена, дружила се и с осталим представницима „југословенске дијаспоре”. Тако је једног дана, убрзо по доласку у Берлин, у кафеу „Кениг”, упознала Миодрага Ђорђевића, студента електротехнике. Од тада су се виђали кад год су им обавезе дозвољавале.

После два месеца рада за кућу „Остермајер”, Ида је пожелела већу улогу. Зато је, на наговор свог менаџера Макса Пика, раскинула уговор и потписала нови с продукцијском кућом „Културфилм”.  Ту су од ње тражили да промени име.

„На крштењу сам, по старом римокатоличком обичају, добила два имена. Звала сам се Италина Лида. Касније су филмски редитељи тражили да променим име и ја сам своје име Италина раставила, а уместо л мислила сам да ће бити боље да стоји звучно р”, објаснила је како је постала Ита Рина.

Септембра 1927. године игра у филму „Двоје под небеским сводом” у коме добија улогу француске плесачице Бланш. Истовремено снима и други филм за исту кућу, „Изгубио сам срце на Сави”. То је њен најстарији сачувани филм и данас се налази у Берлину.

Овације и црвенило

После неколико споредних улога, Ити Рини је 1928. године поверена улога Марије у филму „Последња вечера” италијанског редитеља Марија Бонара. За време снимања посетили су је представници „Остермајер филма” и понудили јој главну улогу у филму „Волга, Волга”, спектаклу замишљеном према руској народној причи о козаку Стењки Разину.

Ита Рина је одбила посао и велики хонорар зато што јој је непознати чешки редитељ Густав Махати „понудио бољу улогу”. Била је то главна улога у филму „Еротикон”, причи о заводнику и његовој жртви, кћери неког железничара, која много година касније поново среће тог човека и опет бива њиме очарана, па одлучује да напусти мужа.

Прочитавши сценарио, Ида је одмах схватила да би то могла да буде њена животна шанса. И није се преварила. Уговор за овај филм потписала је 7. септембра 1928. године, а снимање „Еротикона” је почело пет дана касније. Снимао га је један од најзначајнијих сниматеља чешког немог филма Вацлав Вих, примењујући техничке новитете, камеру с електромотором и посебне објективе.

„Еротикон” је први пут приказан 27. фебруара 1929. године у прашком биоскопу „Пасаж”. Чешки критичари били су одушевљени филмом у целини и глумом Ите Рине. Међутим, иако су критике биле сјајне, дистрибутерска кућа „Славија филм” уврстила је „Еротикон” у програм тек наредне сезоне (3. јануара 1930) кад је већина биоскопа у Прагу већ имала тонску опрему па неми филм, ма колико изузетан био, једноставно није могао да успе.

Ипак, 1929. године овај филм постигао је огроман успех код публике и критике широм Европе. Београдска премијера „Еротикона” одржана је 28. априла у биоскопу „Коларац”. Иту Рину, која је на премијеру дошла с мајком, на железничкој станици дочекало је мноштво младих људи који су желели да је виде и од ње добију аутограм.

После су уследиле премијере у Љубљани, Берлину и Паризу. На премијеру у француској метрополи Ита Рина стигла је пред сам крај пројекције. Како је била у одећи за путовање, није могла да се придружи екипи филма у свечаној ложи па је села међу публику. Кад се представа завршила, одушевљени гледаоци су је окружили, честитајући јој на улози. Затим су је подигли на руке и изнели из биоскопа.

Велики успех филма код париске публике узнемирио је неке моралне чистунце. Тако је католички теолог, опат Бетлем, писао:

„…Прво леже једно поред другог, а затим један на другоме… Тачно је да им прекривач сакрива фигуре, али свакако им не сакрива покрете… Лице сваког протагонисте приказује се посебно и у крупном плану, нарочито Итино лице, и у њему гледалац без сумње препознаје узбуђење, затим израз стрепње помешане са чежњом, па бол и на крају… Црвеним док описујем ове призоре.”

Чак су и плакати за „Еротикон”, излепљени широм Париза, толико разбеснели опата Бетлема да је „у божјем гневу” почео да их цепа. Овакво његово понашање и текстови били су најбоља реклама за филм.

Између Холивуда и вереника

Септембра 1929. године Ита Рина у Берлину снима филм „Буђење пролећа” у режији Рихарда Освалда, најистакнутијег од свих немачких редитеља с којима је радила. По завршетку, поново је отпутовала у Праг, где је у октобру исте године заиграла у првом чешком тонском филму „Тонка звана вешала”.

У том остварењу, заснованом на причи чувеног писца и новинара Егона Ервина Киша, Ита је, по многима, одиграла најбољу улогу. Играла је девојку лаког морала која пристаје да испуни последњу жељу осуђеника на смрт и с њим проводи ноћ пред погубљење.

Почетком 1931. године Ита Рина добила је понуду да оде у Холивуд. Понуђена јој је главна улога у филму „Беатрис, моја радости” која је укључивала и трогодишњи уговор, али јој је вереник Миодраг поставио ултиматум – Холивуд или ја. Ита је одлучила да се уда и оконча филмску каријеру.

Пре венчања, Ита у руској цркви у Берлину прелази у православље и још једном мења име, што је, по њеним речима, изгледало овако:

„Хтела сам да се зовем Љубица, али руски поп није дозвољавао то име. Предлагао ми је да име буде по руски – Љубов. Кад нисам могла Љубица, нисам хтела ни Љубов. На крају… добила сам име Тамара. Али, у том тренутку за мене није било важно име. Знала сам да ћу до краја живота бити Ита Рина.”

У цркви Христовог успења у Београду, 19. априла 1931. године, венчали су се Ита и Миодраг. Она је тада постала Тамара Ђорђевић. Овом венчању званично је присуствовала само најужа родбина, а незванично и мноштво обожавалаца који су од раног јутра пред црквом чекали да би видели младенце.  

Вест о њеном венчању и завршетку каријере запрепастила је многе, а највише продуценте „Луна филма” из Париза, с којим је имала трогодишњи уговор. Претили су јој тужбом, али Ита није одустала од намере да напусти глуму.

После венчања, с мужем је годину дана повучено живела у Београду, а онда се ипак вратила пред камере, али на домаћој сцени.   До 1937. године снимила је три филма: „Фантом Дурмитора” с немачким партнером, затим „А живот тече даље”, с чешким копродуцентом (у оба је тумачила главне улоге) и, на крају, „Принцеза корала”, с немачким партнером, где је играла епизоду и добила велике похвале.

Године 1939. Ита је прихватила улогу у немачком криминалистичком трилеру „Централа Рио”. Филм није сниман у Рију, већ у берлинском студију „Тера”, од маја до јула исте године. Како се спремао Други светски рат, стање око овог пројекта било је напето, посебно за стране глумце, па је Ита, чим се снимање завршило, спаковала кофере и вратила се кући. Потом се повукла из јавног живота и 1940. године родила сина Милана.

Писмо Титу

После бомбардовања Београда, њена породица преселила се у Врњачку Бању, где су веома тешко живели, нарочито после 1943. године, кад је Ита родила кћерку Тијану. Кад се рат завршио, глумица се с породицом поново доселила у Београд и покушала да се врати на филм.

Није јој дата обећана улога у совјетском филму „У горама Југославије”. Године 1948. запослила се у продукцијској кући „Авала филм” у којој је добила само једну прилику. С редитељем Жоржом Скригином снимила је неколико кадрова за филм „Велике жене”, о стрељању ђака у Крагујевцу, али је снимање брзо прекинуто.

„Авала филм” је 1951. године покушао да је отпусти под изговором „да редитељи немају поверења у њен рад”. Ита Рина је уложила жалбу и писала маршалу Титу. Жалба је усвојена и она је остала у „Авала филму” до 1953. године. После тога запослила се као саветник за копродукције у будванском „Ловћен филму”. Настојала је да поново оствари сарадњу с немачким редитељима с којима је снимала пре рата. Неки од њих желели су да поново раде у Југославији, али ниједан од предложених пројеката није остварен.

Ита Рина појавила се последњи пут пред камерама у филму „Рат” 1960. године. У том делу редитеља Вељка Булајића, снимљеном по сценарију познатог италијанског сценаристе Чезара Цаватинија, Ита је одиграла малу улогу мајке. Убрзо после ове улоге заувек се повукла из света филма.

С обзиром на то да је целог живота патила од астме, Ита Рина се 1967. године с мужем преселила у Будву. У тој скромној госпођи мало ко од комшија препознао је некадашњу филмску звезду која је снимила четрнаест филмова у иностранству, три копродукције и један домаћи филм.

Последње године живота Ита је провела негујући мужа Миодрага, оболелог од склерозе. Умрла је од астматичног напада 10. маја 1979. године у Будви. Њеном погребу, на Новом гробљу у Београду, присуствовали су познати филмски ствараоци, пријатељи и обожаваоци.

Извор: Политикин забавник

Ознаке: Југославија, европски филм, Ита Рина, српска историја, српски филм, филмска звезда