Прочитај ми чланак
Име прве српске вајарке, Вукосаве Вуке Велимировић, ученице славног Бурдела, у Француској, али и другим западним земљама, сачувано је од заборава и данас је доступно стручној јавности. Ово за „Новости“ открива историчар уметности Гордана Крстић Фај, која живи у Паризу, одакле су у периоду између два светска рата, на адресу нашег славног реалистичког сликара Уроша Предића, стизала дуга, пријатељска писма.
Случајно пронађен пре три године, управо је део те кореспонденције посведочио о традиционалном српском немару. Трагајући за, у нашој јавности заборављеном и занемареном уметницом, „Новости“ су серијом тестова успеле да донекле исправе неправду и открију узбудљиву биографију и вредан опус који је Вука Велимировић оставила за собом.
Ова прича заинтересовала је и Гордану Крстић Фај, која је трагање наставила у Француској.
– Поред тога што је њено име ушло у британска и америчка издања „Речника западних вајара у бронзи“, британског аутора Џејмса Мекеја, Вука је уврштена и у „Биографски речник вајара 1920-их и 1930-их година“, француског аутора Тијерија Роша, издатог 2007. године на француском језику – каже наша саговорница. – Француска штампа је доносила осврте на њен рад, у оквиру приказа изложби на којима је учествовала у Паризу. Посвећен јој је и текст на неколико страна, објављен 1930. у часопису „Мерцуре де Фландре“, који је излазио у Лилу, што је за наше уметнике онога времена у Француској било прилично ретко.
Иначе, речник Џејмса Мекеја обухвата листу од 8.430 вајара који су користили технику ливења у бронзи, од 18. века до 1960. године. Ова књига на 414 страница је прави „класик“ и меродаван извор за допринос скулптора у бронзи западној култури.
У Паризу је Гордана Крстић Фај пронашла и адресе на којима је Вука Велимировић становала. Реч је о отменим зградама, са виском најамнинама, што индиректно говори и о њеном статусу, успеху и афирмацији на француској и европској ликовној сцени.
Може се претпоставити да је њена материјална ситуација тада, у њеним раним четрдесетим годинама живота, била стабилна и повољна. Живела је удобно у лепом кварту града, а њене скулптуре су 1931. коштале и до десет хиљада франака.
Вукина последња париска адреса је у улици Олие. Недалеко, у улици Вожирар, налази се станица метроа, део линије број 12, којом је Вука једноставно и брзо могла да стигне на Монпарнас, најважнији део града за уметнике са свих меридијана. Отворена 1910, ова линија је, иначе, одиграла важну улогу у повезивању уметника са Монмартра и Монпарнаса.
Недалеко се (на крају улице Вожирар, па преко пута) налази и Париски сајам, данас највећи француски изложбени простор, чија изградња је почета 1923. године.
Испрва није живела на Монпарнасу, коме су тежили сви уметници. Када се тамо населила, била је на само неколико минута хода од атељеа и некадашњег стана вајара Бурдела, њеног првог париског учитеља. Бивствовањем на Монпарнасу, на симболичан начин, „затворила је круг“ свог париског периода.
Последња излагања Вуке Велимировић у Паризу су била 1939. године. На Салону независних је представила скулптуру Вукосаве, жене Милоша Обилића, из циклуса српских жена владарки. Исте године је излагала и са својим југословенским уметницима, на изложби у галерији Берхајм Жен.
Крајем 1938. и почетком 1939. њени радови нашли су се и на колективној поставци уметника из земаља Мале Антанте, која је обишла градове средње Европе. У њеној излагачкој делатности се у овом периоду осећа поновни полет.
ЧУВЕНИ ПОРТРЕТ АДВОКАТА СИРОМАШНИХ
Интересантно је поменути да је Вука у Паризу урадила и бисту Мора Ђаферија, славног париског адвоката и политичара. Бисту је први пут изложила 1926. у галерији Жорж Пти, са још седам својих радова, међу којима су биле и бисте Мирослава Спалајковића, југословенског министра у Паризу, и Ђорђа Вајферта, београдског индустријалца. Ђаферијеву бисту је Вука у Паризу излагала још неколико пута, током њеног париског боравка.
Моро Ђафери је био маркантна личност, један од најзначајнијих француских адвоката између два светска рата. Ангажован и човекољубив, био је славан у своје време. Коликог је трага оставио говори и чињеница да један од париских тргова у Четрнаестом арондисману носи његово име. Био је изузетан говорник. У судницама су се тискали многобројни грађани и новинари да слушају његове одбране, које су некада трајале и више часова. Поред тога, Моро Ђафери је постао познат и као бранилац сиромашних. Подједнаким жаром је бранио све своје клијенте, без обзира на њихов социјални статус. Био је један од првих који су се противили смртној казни. Антинациста од првог момента, отворено и одлучно је стао у одбрану Георги Димитрова, када га је Геринг оптужио за паљење Рајхстага 1933. Пошто му нацисти нису дозволили да оде у Немачку, Моро Ђафери је у Паризу организовао јавну одбрану и том приликом Геринга јавно вербално осудио као главног кривца за ову аферу. Због тога је био једна од првих француских личности које су нацисти тражили од 1940. године.
УЧИТЕЉ
Када је стигла у „град светлости и уметности“ после Првог светског рата, учила је код Бурдела, који је о њеном таленту записао врло лепе и похвалне речи. Похађала је потом Академију „де ла Гранд Шомијер“ на Монпарнасу, где је Бурдел такође предавао. Усавршавала се на париској Академији ликовних уметности, једној од најпрестижнијих у свету, као и у Италији.
ГРОФИЦА
Ако се сагледа укупна париска „авантура“ Вукосаве Велимировић, може се закључити да је период од 1928-1932. био најинтензивнији, када је у питању њена излагачка активност. Излагала је сваке године заредом, а понекад је имала и неколико изложби годишње. Да ли је то период брачне среће, када је помињана као грофица де ла Мартинијер?
(Новости)
